Bolje plakati u Ferariju, nego golub na grani

Instantmudrostbaster je nova rubrika na ovom blogu.

Moderno društvo je prepuno instant mudrosti koje mi “od nule do sto” zagrevaju vrhove nervnih završetaka za manje od pet sekundi.

Jedna od tih mudrosti je ona ženska kurvanjska “bolje plakati u Ferariju nego u Jugu”. – Molim!? Jesi l’ ti ćero nekad sela u Ferari?

Prvo u Ferari se jedva uvlačiš čim imaš preko 160cm visine i preko 60 kg opterećenja na stopalima. Malo ko se neće ušinuti, a velika je šansa da će se i pocepati prilikom entransa u njegovu minijaturnu kabinu.

Drugo, čak i ako se uvučeš u njega, cela, čitave odeće i neušinuta, imaš osećaj da si sela na klupicu u parku. Ali na klupicu koja nema noge, nego je položena na zemlju. Dakle u Ferariju sediš na tvrdoj kulpi bez postolja, imaš osećaj da su tvoja stopala zavučena ispod kamiona koji stoji na semaforu ispred tebe, još ako pri tom ne voliš da jedeš zdravu hranu, računaj da će ti i levi i desni guz iskipiti iz neudobnog sportskog sedišta. A to naravno žulja.

Još ako tvoj izabranik nije u prvom ešalonu lopovske političko ekonomske elite u Srbiji onda sigurno nema novca za ganc novi Ferari, a ti malo stariji tipovi ovog vozila nemaju, te neke balansere snage, pa je vožnja u tom automobilu sličnija epileptičnom napadu, nego nekom vrsnom adrenalinskom ugođaju. Za one koji ne znaju šta je epi napad, recimo da za simulaciju istog, mogu jednom prilikom sklopti oči i slušati par sekundi Sanju Marinković kako reklamira sponzora svoje maloumne emisije.

Kako tvoja našmrkana lopurda kurčevito nagazi na gas, svog polovnog auta sa Crnim konjem na haubi, tako ti svaki put refleksno tražiš kočnicu na patosnicama, pošto do sada nisi imala prilike da se voziš MIG-29 po uskim gradskim ulicama. Tu od plakanja nema ništa, samo laki nervni slomovi i neprijatna napetost dostojna poslovnih i ljubavnih kombinacija omiljenog nam Turčina Oguza.

Što se pak Juga tiče, stvari stoje potpuno drugačije. On je kao stvoren za plakanje, doduše, ne za ovu vrstu plakanja na koju se misli u gorepomenutoj mudrosti, već za sve druge vrste, ali opet. U Jugu se najčešće odlično plače sa vozačke pozicije. Dobro je postavljeno, sa odličnim pregledom na sve potencijalne kvarove, a i može se dodatno udarati glavom o elastični volan od izrađen od najjeftinijih materijala. Stakla se dobro magle na dah, pa je mala šansa da te neko vidi dok cmizdriš, još ako se puši nešto iz motora i na kiši stojite pored auto-puta jer su se kablovi okvasili već od pogleda na tmurno nebo, jasno je da je Jugo mnogo bolji za plakanje od Ferarija. Međutim, “bolji” ne znači i da je najbolji.

Da ne bih bio jedan od onih nekonstruktivnih hejtera, koji samo nešto kaki, a ne nudi nikakvo enelpijevsko rešenje, predlažem da se ova mudrost zameni novijom apdejtovanom verzijom. Za plakanje na koje se misli u ovoj mudorsti, najbolji neki francuski auto srednje klase, recimo Reno Laguna. Udoban je, nije preveliki pa ostavlja prostor za intimizaciju tokom kuknjave, na primer jer si izvalila da tvoj vozač kara neku maloletnu komšinicu kurvicu, svaki put kad ti, kao, odeš kod drugarice na kafu, a umesto drugaricine kafe, posrčeš crevo vlasniku nekog butika u kojem kupuješ krpe za velike novce. Nije ni premali, tako da možeš da ga gurneš od sebe, da te ne dodiruje, dok ti se ne iskupi nekim bogatim poklonom. Na kraju krajeva, pristupačan je domaćim opštinskim mediokrtietima, sitnim lopovima, a i klima radi dobro, pa se kurvanjski teatar može održavati u svim vremenskim prilikama.