Božićno veče

5 years ago by in Sudbina

 

Kako da oduva jednu svećicu na torti neke ljubavi, kad čovek u ovom gradu nema gde ni dobru kafu da popije, ali baš dobru kafu. Toliko nam je u rečima, toliko je volimo i pijemo, a gde god da krenemo, sednemo, u kafić, restoran, kafeteriju, kako volimo reći, baš na kafu, dobijemo neki napitak koji liči, koji je iste boje i naziva, ali se ne oseća onaj snažan miris fino pečene kafe koji obuzima telo kao da ga u isto vreme mirišemo, gutamo, gledamo i čujemo. Nekad bilo, išli smo u Grinet, tamo kod Beograđanke, da bismo popili nešto što se razlikuje od Centropromove mlevene kafe ili onog smrtno dosadnog Neskafea, nekad bilo. Ložili smo se kao klinci na sve te neke razlike, moku, makijato, cimet preko, i na miris one osrednje pržene kafe koji je punio svaki ćošak u prostoriji. Imali smo osećaj kao da smo deo pravljenja kafe od berbe, do vrućeg napitka sa penušavim mlekom preko.

Milica i ja noćas, reč po reč, korak po korak, bez neke namere i cilja, onako usput odlučismo da veče provedemo baš uz tu osrednju, ali ipak nekako posebnu Grinetovu kafu. Sad su Grinet proširili, pa je gore na spratu deo za pušače, a dole za nas smrtnike, pasivne pušače. Na spratu je ona standardna gužva, ponekad imam osećaj da ljudi perverzno uživaju u tome da sede jedni drugima u krilu i na ramenima, još od kada je na spratu deo za pušače, atmosfera je kao u nekom jeftinom baru na železničkoj stanici. Samo dim i žagor pušača.
Dole, u prizemlju nema žive duše, a Milica i ja smo to noćas tražili, nismo odavno sedeli u kafiću i pričali, onako, samo nas dvoje, kao onih dana kada smo se upoznavali, bez ležanja u krevetu, uvlačenja jedno drugom po kožu dok gledamo neku seriju, ili film. Fino je tamo dole, drvene stolice i stolovi, pored nas u izlogu je stajala neka okićena jelka koja je sva svetlucala, sa zvučnika se čula neka fina muzika, ovaj sad moderni džez, Lana del Rej i slično, i nas dvoje sami. Neka kafa, moka i late, cimet, palačinke sa jabukom i karamelom, i zamišljena jedna svećica koju smo već oduvali. Još je dole i sam kafić nekako poseban, po zidovima neke karirane tapete, kao da nije u sred Beograda, nego u nekoj zabačenoj njujorškoj ulici, kao iz onih crno-belih-filmova, kafeterija koja je centar sveta te priče, kafić što ima zvono na vratima, i izlog sa velikim natpisom preko celog stakla. Došli smo da se ispričamo, onako kako to rade ljubavnici dok pričaju svoje životne priče po prvi put, a seli smo, kao da nikad ništa pre toga nije postojalo, samo mi, držimo se za ruke, kafa miriše i lepo nam je, ne moramo ni reč da kažemo. Još kad bih znao da igram, kao Fred Aster, da nisam toliko smotan sa ovim nogama, pa da ćutke kao senke po kariranim tapetama ispričamo neku običnu ljubavnu priču, onako zagrljeni kao da pravimo film od naših pokreta.

Sedimo, gledamo se, razmišljam, voleo bih da je noćas Božić, i da smo u Njujorku, u nekom kafiću koji miriše na prženu kafu, i da napolju pada sneg. Mislim da svako ko voli ima obavezu da jednom u godini proslavi Božić u Njujorku. Nikad nisam bio u tom gradu, ali nekako kad razmišljam o odlasku tamo, uvek želim da se pogodi da bude Božić i da pada sneg. Čini mi se da Božić jedino ima smisla u Njujorku, da sve bude baš isto ovako, neki kafić, neka fina muzika, na primer Din Martin i da peva Let it snow, i da pada sneg. Prvo sedimo, ćutimo, volimo se i gledamo, a kad Martin prvi put stigne do refrena i čuvene snežne dodole, da ustanemo i isto ovako kako se sad držimo za ruke, tako da igramo, kao da smo sami na svetu, a u filmu od senki. Božić, sneg, Din Martin, Milica i ja senkama po zidu target=“_blank“>“ Let it snow, let it snow, let it snow . . 

Pa neka bude onda da je noćas bio Božić, i Njujork, i sneg, čini se da sve u životu možeš Božićnoj noći kad si u Njujorku.

 

Za Božić izgleda kao da svaka senka igra kao Fred Aster od silnih ukrasa i lampiona na jelci

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti