Moj prvi susret sa reformisanim gradskim prevozom

5 years ago by in Protivprirodno društvo

 

Kad sam pre nekoliko nedelja kupio novi mp3 plejer prijatelj me je pitao koliko je jak zvuk, odnosno da li je moguće njime slušati muziku u gradskom prevozu. Odgovor je bio kontrapitanje, postoji li na svetu neki digitalni aparat za reprodukciju zvuka koji kad gurneš slušalice u uši sve dok ne dodirnu „čekić, nakovanj i uzengiju“ može nadjačati zvuk motora 50-ice, na primer dok se iz Jerkovića penje prema Trošarini? – Ne – Pa šta me onda pitaš gluposti?

Pre, dok sam još bio mlad i pun društveno revolucionarnih ideja, mislio sam da bi idealna diverzija Cecinog koncerta na Marakani bila da recimo parkiramo dve-tri „pedesetice“ ili „šesnaje“ iza severne tribine i da majstori turiraju mašinu dok plastificirana spoljna saradnica narko kartela, arlauče svoj hit Dina Merlina „jednom sam probala iz srca da te izbrišem, al’ svako proleće na tebe miriše . . Moj Beograde zagrli me . .“

Nego, da ne samospinujem dalje, htedoh vam reći da sam se danas odvažio krenuti nešto do Zemuna, novim, reformisanim beogradskim javnim prevozom. Navukao sam skijaško odelo i zaputio se od kuće prema stanici. Odlučan u nameri da što pre stignem do autobuskog stajališta, padao sam u smetove, išao i na dve i na četri noge, klizao se, plivao kraul po snežnim nanosima i uporan, kakav sam, konačno i stigao na željeno odredište. Bus nisam čekao mnogo duže nego što sam se probijao tih dvestotinak metara ulicom do stanice, znači nešto više od frtalj sata. Mračna i hladna kao pećina ledenog doba 48-ica je stigla poluprazna. Rasveta i grejanje, nisu radili, ali su zato kao nasušna vatra praistorijskog čoveka u mraku blještali Klark Kent Kart Bus Plus papagaji.

Inače, retro je Mars na nebu pa sam počeo da se pridržavam saveta koje mi je dao neki onlajn psiholog, da u svemu nađem lepšu stranu. I stvarno, čim sam počeo pozitivno da razmišljam ukazali su mi se predivni murali koje je led izvajao po unutrašnjoj strani autobuskog stakla. Kao i svaku kreativnu dušu ti murali su prosto pozivali na umetnost slikanja dostojnu pravih srpskih kromanjonaca od kojih je, je l’ po Deretiću, nastalo celo čovečanstvo. Skijaškim rukavicama sam urezao sliku Čiča Gliše kako glogovim kocem juriša na dinosaurusa. Kroz praistorijsku scenu na zaleđenom prozoru 48-ice sam sada mogao da pratim i bespoštednu borbu Beograd puta sa snegom koji pada kao u doba Srednjeg Paleolita. Mi putnici nismo nigde žurili, jer naš narod lepo kaže „što brzo to i kuso“, procenio sam da smo išli nešto većom brzinom od one kojom penzioner vuče svoje unuke na sankama.

S obzirom da sam shvatio da će vožnja potrajati, na svoj „čekić nakovanj i uzengiju“ sam naslonio slušalice, pustio Getu da se nadvikuje sa mašinom i zloslutnim Klark Kent Kart Bus Plus reflektorom, a pored Čiča Gliše u led na prozoru sam počeo da uklesujem onu Nimelerovu poemu koja me tako opseda ovih dana. I tako zamišljen u poemi, lagano klizeći prema Autokomandi obuzeše me neke pozitivne misli.

Nije istina da nema posla u Srbiji, nema posla u proizvodnji, ali posla generalno ima, evo na primer gradska uprava Beograda je spremna svakome ko zna da lopata, da plati 1,6k dindži za čiščenje snega dnevno, malo li je to? Dva dana lopataš i imaš da kupiš Bus Plus karticu da se ceo mesec vozaš k’o beg, pokretnom pećinom u kojoj blješte bar dva od tri aparata za validiranje validacionih validoiskaznica. Drugo, evo i ovi novi strateški partneri beograđana u Apeksu zapošljavaju ridžovane, oni ne moraju da lopataju jer već imaju pristojan posao.
Upere vam baterijsku lampu u facu i propitaju koliko se praktikuju stare švercerske navike:
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Vašu validacionu GSP iskaznicu, ako je nemate, spremite ličnu kartu, ček od plate ako je primate, ako ne, onda spisak pokretne imovine koju vam još uvek nije konfiskovao Infostan, Telekom, EPS, uključujući i escajg, kišobran i bubreg.
– Imam, imam.
– Da vidim . .
– Evo.
– Gde ste krenuli?
– Idem do strine u bolnicu, silazim kod Karađorđevog parka.
– Sigurno?
– Sigurno.
– Ne moram posle da proveravam u centrali kad ste ušli i sišli iz busa?
– Ne morate.
– Dobro, delujete kao fin čovek, ovaj put ću vam verovati na reč. Prijatno.
– Doviđenja.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Vašu validacionu GSP iskaznicu, ako je nemate, spremite ličnu kartu, ček od plate ako je primate, ako ne, onda spisak pokretne imovine koju vam još uvek nije konfiskovao Infostan, Telekom, EPS, uključujući i escajg, kišobran i bubreg.
– Znate ovo nema nigde.
– Molim vas, nećemo se natezati, ovakvi slični sistemi za naplatu karata postoje i u Beču i u Parizu. Prestanite tako patetično da cvokoćete i raskopčajte skafander da vidim da li vam je već vađen neki bubreg?
– Ne dolazi u obzir!
– Onda ćemo silom, kolega! Kolega!
– Ma ne dirajte me manijaci . . Upomoć, upomoć . .

 

Da baš tako, sličan ovom turskom u Beogradu, funkcioniše sistem naplate karata u javnom prevozu grada Beča, i baš zato ova gradska vlast, pre svega zbog vređanja inteligencije Beograđana ne sme nikad više dobiti glas na izborima.

 

Ako u ovom gradu revolucija gladnih, promrzlih, toliko puta prevarenih finansijera najskupljeg mosta na svetu, protiv korumpirane, bahate vlasti ne krene iz gradskog prevoza, onda i nismo ni za šta drugo nego za Đilasov koncetracioni logor.

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti