Ako jednostavno samo legnem ovde..

Kad se stalno vraćaš  kući u isto vreme, obično u prevozu viđaš iste ljude koji se vraćaju kad i ti, vođeni nekim svojim životnim ritmom, ćute, voze se, ulaze i izlaze na istim stanicama. U mom slučaju to je obično poslednja redovna “devetka”. To je onaj zeleni švajcarski brontosaurus od tramvaja, tih, samo sa jednoličnim zvukom koji prave metalni točkovi po šinama koji, od stanice do stanice sablasno prekida metalni glas sa busplus automata.
Sada već mogu reći da iz viđenja u toj poslednjoj “devetci” prepoznajem dosta ljudi; raznu studentariju iz doma kod Saobraćajnog, neku debelu devojku sa slatkom facom koja ulazi na Autokomandi, tri radnika GSP-a, debeljka sa naočarima koji uvek vuče neke kese i jedan par, tipa i devojku. On mi deluje kao da je na kraju, a ona na početku dvadesetih godina. Verovatno ih ne bi ni primetio, da kao i ja, ne idu do poslednje stanice, a pri tom je on jednom prilikom, pre, recimo dva meseca, bio pijan kao Pavle Vujisić, pa je pevao i blamirao je tokom celog puta, onako iz petnih žila, ali dečački bez neke zle namere, tad sam ih i zapazio prvi put, pa ih sada uvek prepoznam.
Danas su ponovo bili u tramvaju, nešto su pričali, zapravo ona je pričala, verovatno nešto važno, a on je sedeo bradom naslonjen na sedište ispred sebe, i gledao refleksiju u staklima. Sedeo sam praktično pored njih i pokušavao da se setim na koga mi taj tip liči. Delovao mi je poznato još prvi put, ali u ovo vreme sa hiljadama prijatelja na Fejsu svako na ulici mi deluje poznato. Verovatno bih i dalje lupao glavu da nisam malo pre, kada sam stigao kući, čavrljao sa Milicom telefonom, i usput, iza nje, čuo kako sa kompjutera Geri Lajtbadi peva “If I lay here, if I just lay here . .” . . tako je – pomislio sam u sebi – onaj lik je isti pevač grupe Snow Patrol, ista faca, ista mimika, isti pokreti. Misterija rešena . .

Jedna misterija je rešena, jer me je taj razgovor podsetio na tu pesmu, ali druga misterija otvorena, jer ta pesma, jedna od onih “nestvarnih”, teško je opisati i prepričati čak i kada je znamo. Ono što je sigurno, je to, da od pesme “Chasing cars”, benda Snow Patrol-a, odavno niko nije napisao snažniju ljubavnu pesmu u komercijalnoj muzici.
Ajd da zanemarimo činjenicu da se već više od dve godine nalazi na listi 100 najslušanijh singlova u Velikoj Britaniji, nego svaka reč i svaka nota u tih par minuta miriše na onu najjednostavniju dečačku iskrenost u ljubavi.
Nije to ni čudno, jer je na snimanju emisije u čuvenom Ebi Roudu, pevač i autor ovog severnoirskog benda, Geri Lajtbadi, izjavio, da je svestan da ima suviše godina, i da bi on sada trebalo da bude ozbiljan i sa dve noge na zemlji, ali da sebe i dalje vidi kao dečaka, i da ne zna dokle će se tako osećati, ali da mu je ovako skroz okej.
Inače, negde sam pročitao kako je naziv “Chasing cars” (Juriti za automobilima) nastao tako što je otac Gerija Lajtbadija jednom prilikom, svom sinu muzikantu, povodom njegovih ljubavnih patnji za “devojkom njegovog života” rekao: “Sine ti si kao pas koji juri za automobilom, nikad je nećeš stići, a i kad bi je stigao, ne bi znao šta da radiš sa njom”.
I stvarno Geri je baš za tu pesmu, u toj istoj emisiji rekao da je to nešto najemotivnije i najiskrenije što je napisao u životu, i kako je ona upravo posvećena nekom najposebnijem u njegovom životu.
I onda razmišljam o tome kako je to neka kosmička nepravda. On koji je verovatno haotičan, magičan, ali koji i dalje ne ume da čvrsto hoda zemljom jer mu je glava u oblacima, kako ne može da izađe na kraj sa devojkom koju voli, kojoj napiše pesmu uz koju su se hiljade drugih devojaka zaljubile, koje su zaboravile na ceo svet u trenutku dok su je slušale. On koji je sročio tri akorda u tri strofe koje su svakom dečaku sa gitarom dale šansu da ubedi devojku koju gleda kao u boginju da legne pored njega i zaboravi na ceo svet, nije osvojio svoj svet. Pomislim koliko je samo uz ovu pesmu muških suza klizilo niz obraze ispod “njenog” prozora u nekim kolima sa zamagljenim staklima, ili ženskih suza na nekom devojačkom jastuku iznad “njegovih” kola. Koliko je ljubavi počelo i završilo se ovom pesmom. Koliko je ljubavi i zaljubljenosti zapravo ova pesma donela sa sobom.
Ko zna koliko žena bi dalo pola svog života samo da sednu pored njega, ili da im neko, bilo ko, ispeva tih nekoliko stihova koje će neki drugi ljudi pevati generacijama, još dugo nakon što i poslednja kap krvi prestane da teče za tu ljubav, a ona, ona kojoj je to posvećeno, je za njega ostala auto koji on ne može da stigne. Ili još gore, koliko je njih, onih polupraznih muškaraca, ali sa nogama na zemlji iskoristilo i stiglo baš neku devojku koja je nekom drugom Geriju, bila i ostala kao psu nedostižni auto, baš puštajući stihove:

Ko zna, nešto razmišljam o ovo dvoje iz tramavaja, ponekad mi deluju kao da ne vide svet oko sebe, pitam se da li je on njen pas, a ona njegov auto, i da li su ikad legli zajedno i slušali ovu pesmu, da li su je razumeli . .

Na kraju, znam da nikad neću saznati, niti izmeriti, šta više vredi, ovih 50 miliona pregleda pesme, ili onaj trenutak u kojem ne postoji svet, jer oni leže zajedno naslonjeni čelo na čelo, jer on zna da njegov život samo u njenim očima ima smisla, a ona . . ona verovatno misli da je on suviše haotičan.

.

Da li ste ikad stvarno osetili da svet jednostavno ne postoji dok ste ležali zajedno naslonjeni čelo na čelo?

.