Ne ljuti se čoveče

Sećate li se one situacije kad smo još kao mala deca igrali “ne ljuti se čoveče” pa vam se u jednom trenutku učini da figurica vašeg saigrača na svakih pola minuta napreduje par polja ka cilju, iako njen vlasnik nije bacao kockice niti je uopšte na redu za bacanje ili pomeranje svoje žute figurice. Onda to provali neko od saigrača koji ne ume da se “ne ljuti” dok igra društvene igre, pa navali pesnicom na “Aleksu lopova” uz optužbu da krade, a Aca već tad iskusno bude u fazonu “ko ima dokaze, neka ide u sud . .”
Međutim “ljutko” je u fazonu da sud slabo radi svoj posao, pa kazna neće biti dostižna ni do staračkog doma, u kojem će se međusobno optuživati ko tu kome krade domine, i da je pesničenje jedino rešenje, sećate se toga?

Ili još bolje, sigurno se sećate kad ste bili nešto stariji i igrali monopol, pa ako je Aleksa lopov ujedno i bankar i igrač, ubrzo postane i najveći hotelijer, i vlasnik vodovoda i elektrane i železnice,  i lanca trgovina, pa ga onaj drugar sa početka priče ponovo optuži da krade pare pravo iz banke, i onda umesto da se bavi svojim poslovima, posle svakog drugog bacanja kockica, broji njegov, i novac u banci, tera ga da ustane i diže celu tablu da vidi gde je sakrio one tri crvene novčanice od 5000 koje nedostaju, sve dok ne završi u zatvoru pa mora da pauzira nekoliko krugova, jer Aleksa lopov neće da mu proda propusnicu za izlazak iz bajboka.

Siguran sam da znate za to, svi mi znamo nekog Aleksu od malih nogu, i valjda nas ovako pomalo srpski paranoične čitav život prati ta senka da nas neko nešto krade kad ne gledamo, najčešće na sitno, pa se te traume iz detinjstva povremeno vraćaju iz prošlosti u dnevnu rutinu odraslog čoveka.
Na primer, u mom slučaju, se te traume vraćaju kada su u pitanju prodavnice u kojima kupujem životne namirnice. Dobro, lažem, nisam sumnjičav prema svim prodavnicma, samo prema Maksiju, jer drugih dućana i nema u mom kraju, pošto Maksi nema monopol u prodaji robe široke potrošnje . . na planeti Zemlji.

I tako, dok pokušavam da se setim, da li je ovaj keks od 114 dinara, juče koštao 109, prošle nedelje 104, a pretprošle 101 dinar, ujedno i razmišljam o igri “Ne ljuti se čoveče”, Aleksi koji je danas direktor neke državne agencije za skladišenje magle i umetnosti povećanja cena kad niko ne gleda.
U Maksiju je to pre bilo nekako suptilnije, na primer kad neki proizvod košta 50 dinara, onda ga oni stave na popust sa cenom od 35 dinara, da bi nakon dve nedelje “Akcije” proizvod dobio novu cenu od 70 dinara, tako da kad god bih ugledao onaj kartončić na kojem piše “Akcija” znao bih u kom pravcu će se odvijati matematika tog sniženja.

Sada toga više nema, došli su stranci i cene u Delez Maksiju se sada menjaju nekom meni neuhvatljivom logikom, toliko nejasnom, da sam neko vreme mislio, ovo će vam sad možda zvučati malo dečački naivno, da su Belgijanci sa sobom u ovaj naš srpski monopol doveli i neke svoje zle zelene vilenjake kao iz onih retardiranih reklama za prašak za veš, koji lete nisko između onih gondola sa proizvodima sa robom i menjaju cene kad niko ne gleda, na svaka dva sata.

Šalu na stranu, kako je krenulo sa dinarom, sigurnošću i investicijama, nemojte da vas začudi ako se uskoro na Infostudu pojavi oglas za zaposlenje u Maksiju, za poziciju “Menadžer za kačenje novih cena na rafovima”, koji bi radio na poslovima promene cena dva puta dnevno. Iskustvo nije potrebno, samo dobra ocena na testu. Testiranje zainteresovanih kandidata će biti obavljeno u direkciji Maksija, table za “Ne ljuti se čoveče” obezbeđuje kompanija.

Umobolna kampanja Delez Maksija pod nazivom "Padaju cene . . " ima i podnaslov koji glasi ". . na trambulinu"