Ljubav na prvi pogled

Stojim ja tako juče u autobusu,  jezdim ka Autokomandi, podne je prošlo odavno, a vazduh i dalje treperi od vreline. To nije bio dan, to je bio trejler za pakao, na sreću dobro sam se pozicionirao pa mi kroz kosu duva promaja sa šibera, doduše noge su upaljene vrelinom koja se valja po podu mimo te promaje, što je, ako ništa drugo, kontrast za ozbiljnu upalu pluća.
Topim se i klatim okačen na šipku, ne znam da li sam svestan ili haluciniram, a pred očima mi idu scene iz filmova Serđa Leonea, preplanule face prašnjavih kauboja koji čitav film samo jebu i pucaju, dok mi niz čekić, nakovanj i uzengiju klizi muzika Enia Morikonea.

Autobus staje kod VMA, talas vreline se prelomi kroz vazduh dok se otvaraju razlokana vrata, a kroz razvaljotinu ulazi “ona”, devojka koja izgleda kao svaka moja dečačka fantazija u kojoj sam ja superheroj, a ona žena zbog koje taj superheroj samo želi da bude običan čovek. Ona nije savršenstvo, ona nije ni božansko savršenstvo, ona je dečačko-superherojsko savršenstvo. Preplanula, nasmejana, savršene duge tamnosmeđe kose, divnih tamnih očiju, nežnog izraza lica, punog prave devojačke topline kakvu odavno nisam video, iskrenog osmeha bez napućenih grimasa, koje su tako popularne ovih dana.
Staje tik iza mene, krećemo dalje, buka koju proizvodi autobus je nepodnošljiva, međutim meni Morikone i dalje jezdi kroz misli. Odmeravam je kaubojski preko ramena, međutim prvo što sam skapirao je da takvo savršenstvo u ovom prerijskom danu nosi čizme boje peska.
Opraštam joj to u sekundi, ipak je to najlepša devojka koju sam video u životu.
Ima i kratku haljinu iste takve boje, na sredini neki široki kožni kaiš, veliku dnevnu tašnu koja je kao salivena sa njenom kombinacijom, bele slušalice u ušima. Pri tom je ciganski nakinđurena, sa velikim minđušama i gomilom tankih zlatnih narukvica koje joj klize napred i nazad niz preplanule ruke.
Iako razvaljeni šiber i dalje rashlađuje glavu, mozak mi se topi, sad se još gore klatim i haluciniram, i s vremena na vreme pogledam to savršenstvo što stoji iza mene, onako, seljački, preko ramena.
Kao za baksuz ja sam u svom najgorem izdanju, zapravo ja sam uvek u svom najgorem izdanju, pola čovek – pola svoje najgore izdanje. Da sam na njenom mestu plašio bih se sebe, međutim ona ne,  kad god se okrenem prema njoj, ona se nasmeje i očima i usnama. To je to, luda je sto posto, ne može žena biti tako lepa i normalna, sigurno čitav život živi u paralelnom Univerzumu, pa joj se svet od malih nogu topi pod nogama, kapiram da, kad bi ušla u banku sa kratežom u ruci da bi joj službenik na šalteru rekao “Izvolite”. Znate, odlepi se od toga vremenom, verovatno se i zato u razvaljenom autobusu smeška liku koji deluje kao manijak, testira svoj šarm.

U nekom trenutku čujem kroz arlauk motora nemoćne “pedes’devetke” kako progovara iza mojih leđa, shvatam da želi da presedne na autobus na liniji 46. Odgovaram izveštačeno nezainteresovano “na sledećoj”.

Pomislih neopravdano ushićeno “šta ti je sudbina, i ja silazim na sledećoj”, Morikone cepa kroz preriju.
Autobus staje na stanici kod Franša, ona silazi i kreće niz stepenice prema autoputu, ja sam par korak iza nje, opčinjen sam, osećam, da sam u crtanom filmu, bio bih onaj mačor iz kontejnera kojem se jezičina vuče po patosu, oči ispadnu na federe, iznad glave iskaču animirana srca, dok on hipnotisan gleda u neku mačku iz fine kuće. Pakao je kriv za sve, ona najednom staje, okreće se prema meni i neverovatno seljačkim naglaskom upita “Izvini a je l’ znaš gde je stanica četre’šestice?” – Molim? – otelo mi se šokirano iz usta, više upućeno njenom naglasku nego pitanju – “Četre’šestica, gde staje?” – ćutim, gledam je, život mi se ponovo posrao u snove, više ne čujem ni Morikonea, lepa, luda, seljančica, to je sudbina svih mojih snova.
Sad već sigurno delujem kao manijak, shvatam da moram da kažem nešto smisleno, sabiram se, ponovo kreće Morikone “Farewell to Cheyenne” – U kom pravcu? – upitah razočarano i švajcarski poslovno, međutim, ona se, razumevši moj šok, ponovo nasmeje onako savršeno i krene da objašnjava beskrajno šarmantno pokazujući rukama niz koje zveckaju one tanke zlatne narukvice, preko zgrade “Tamo negde, prema Cvetku” – Muke su to strašne, već sam joj oprostio čizme na plus 49 stepeni, sad još i ovaj naglasak dostojan Bosilegrada, a lepa je kao boginja, a i slatka, još mora da je i luda, idealna žena. Nema mi druge, ipak sam ja muškarac sa ugrađenim svim tipskim slabostima, opraštam joj i naglasak i odgovaram “Pazi, daleko ti je i jedna i druga stanica, ako hoćeš na ovu desno moraš da se popneš i siđeš niz gomilu stepenika, ako hoćeš levo onda moraš puno da hodaš, ali sve ravno, šta bi ti od ta dva?” – “Hmm, čekaj da razmislim” – ćutala je par sekundi napućila usta, pogledala u nebo zamišljeno, a onda je počela da se smeje i rekla – “Neka bude stepenište . .”

Sve sam joj objasnio, ona se usput smejala i bila savršena, kako samo jedno tako lepo biće može biti savršeno, a ja sam bio beskrajno zabavan i duhovit, kako samo jedan propalite i zgubian, mačor iz kontejnera može biti zabavan.
Sve je trajalo večnost i par minuta, ili možda obrnuto, a onda je otišla prema nadvožnjaku, Morikone se vratio, a ja sam još par puta ona seljački bacio pogled za njom preko ramena.

Stigao sam na svoju stanicu i ubrzo ušao u “sedamnaju”, u kojoj je radila klima, pa je vazduh bio kao u prašumi, težak ko jorgan, mesta za sedenje koliko voliš, zauzeo sam jedno i shvatio da prekoputa mene sedi devojka sa najsavršenijim nogama na svetu, još je i u nekom teksas miniću, zaljubio sam se ponovo . .

Eh te moje ljubavi na prvi i poslednji pogled

E ovakva je bila, samo još lepša, i bez ovog pornićarskog pogleda, i sa puno nekih zanimljivih đinđuva na sebi . .