Kacmo rasni

Iskreno, ne volim aktuelne teme o kojima svi autori na internetu imaju nešto da kažu i napišu, da prdnu u tonalitetu na zadatu notu, pogotovo što se većina autora koja nešto napiše, najčešće ne informiše dobro, pa od silnih pretpostavki, sujete i elementarne gluposti ispoljene u tekstovima, komentarima, tvitovima i statusima promakne suština nekog problema.

Juče je Blic plasirao prilično zlonameran članak (a kakav drugačije) o tome kako srpsko Ministarstvo prosvete, planira da dozvoli đacima, da iz osnovne škole izađu potpuno nepismeni.
Tekst koji obiluje gomilom pretpostavljenih primera da će se đacima tolerisati na prijemnom ispitu čak i ako napišu “Wook SteFanWovich KaradZHicH” i sličnim, se bazira na preporuci koju je ministarstvo uputilo komisijama i profesorima koji će te testove pregledati, a u kojem stoji da pravopisne greške ne smeju umanjiti broj poena koje učenik dobije na testu iz srpskog jezika.
U Blicovom članku je izostavljeno da je dopis zapravo nepotrebno objašnjenje da “zemlja nije baš okrugla, nego elipsastog oblika”, koje je napravilo zbrku oko nečeg što je svima bilo jasno sve do trenutka dok nije formalizovano u tom dokumentu, jer je dopis napravljen zbog promena u pravopisu koje su usvojene prošle godine, a koja još uvek nisu zaživele čak ni među ljudima iz struke, pa bi i većina profesora srpskog jezika i sama mogla da zaradi negativne poene na tom ispitu.
Novim pravopisom je recimo postalo nepravilo staviti dva znaka interpunkcije jedan do drugog, na primer, sada je posle citata nepravilno staviti zarez nakon navodnika, međutim to svakako niko ne bi tretirao kao grešku i bez tog nesrećnog dopisa ministarstva.

No, malo senzacionalizma na temu pismenosti, u naciji koja je većinski funkiconalno nepismena, u kojoj su zvezde pisane reči Pantela i Pokojna Mileva, a glavni argument u internet raspravama pravopis, nikad nije na odmet, pa je zanemarena istintost u članku ipak povukla sa sobom raspravu o suštinskom problemu društva; koliko je pravopis uopšte bitan i koliko smo mi svi u tom smislu nepismeni, i da li se nekome, ko nakon osam godina školovanja ne zna da li upitna rečenica počinje sa “jer” ili “je l” to može tolerisati?

Za početak, posmatrajmo pismenost iz ugla upotrebljivosti. Siguran sam da znate za ono pravilo koje se primenjuje tokom evakuacije u slučaju nesreća, nepogoda i sličnog “ponesite samo najneophodnije sa sobom”

S obzirom da se srpsko društvo nalazi u stanju kontinuirane elememtarne nepogode poznatijoj kao “negativna selekcija u društvu” isto toliko traje i evakuacija iz ovog društva. Neko evakuira u Evropu, Ameriku, neko na Bliski, neko na Daleki Istok, neko evakuira u svoj svet, ludnicu, svoja četri zida, grob, pisanje, ali svako ko iole vodi računa o sebi je već pobegao ili pravi planove za beg odavde.
E sad, kad već morate da bežite odavde, onda jedna od najvažnijih stvari jeste odabir stavki koje ćete poneti sa sobom na to “sigurno” mesto. Važno je da ih je lako poneti, da vam što manje smetaju, a što više budu od koristi.
Realno gledano pravopis vam nije potreban.
Stoga se preporuka srpskog Ministarstva prosvete da naši maturanti više ne moraju znati pravopis (koji se ionako stalno nešto menja) na testu za upis u srednje škole može posmatrati kao prvi vizionarski iskorak koji je ova državna institucija napravila u pravcu realnosti.
Šta koji moj mladi imaju da budu pismeni, kada im to nije potrebno niti ako beže, niti ako ostaju ovde?

Ako već beže onda im je potrebno da znaju da peru sudove, stepeništa, da se nauče vojničkoj disciplini pečalbe, da žive kao robovi, malo da natucaju jezik države u koju idu i da ih vidi bog.
Ako pak ostaju ovde onda je važno da znaju kako se drži četka kad lepe plakate političkih stranaka, da nauče da spletkare, da znaju sa kime da se pojebu ako su ženska deca u pitanju, ili da nauče da otimaju, ili igraju fudbal ako su muškarci. Važno je da se stalno sa mladima rade vežbe kojim bi neutralisali tako neudobno postojanje mozga i kičme u organizmu.  Zapravo najbolje bi bilo da su im roditelji privredni ili klasični kriminalci, ili u bitni ljudi u nekim političkim partijama, a po mogućnosti sve to zajedno, pa da imaju otvoren taj put ka srpskom snu samim svojim genetskim potencijalomm bez obzira na školu, a još manje na znanje (sad bi ovde trebalo da stoji “oh wait” ali sam tu foru već izlizao)

Elem, pravopis im penisu ne treba, uostalom kod nas još uvek nije jasno da li je srpski ili srBski jezik u pitanju.

Međutim, ako posmatramo pravopis kroz najdragocenije što čovek poseduje, a to je vreme, onda moramo da znamo da prosečan đak, tokom svog osnovnog obrazovanja u osmogodišnjoj školi otprilike prisustvuje na 9.000 časova. To vam je 6750 sati, što je 281 dan neprestanog sedenja u školskoj klupi. Govorim samo o vremenu koje provodi u školskoj klupi sa profesorom pored sebe. Za to vreme svi mi plaćamo neke silne zgrade, sredstva, ljude, da tu decu nauče nečemu, a ta deca “neznaju” da pišu, a kad je počeo Prvi svetski rat im neko šapne kroz bubicu.
Zamislite da sada imate na raspolaganju skoro 7000 radnih sati da naučite nešto, da imate stan, hranu i profesora da naučite da radite u, recimo, 10 kompjuterskih programa? I zamislite da nakon tih 7 hiljada radnih sati vi ne znate da sačuvate “fajl” u određenom “folderu” u programu koji učite? Zamislite koliko je to novca, potencijala i vremena izgubljeno uzalud? Eto to vam je gledanje kroz prste na pravopis i gramatiku nakon osam godina osnovne škole.

Nemojte da mislite da ja nisam svestan svoje nepismenosti, kao i nepismenosti 99% ljudi u Srbiji. Novine imaju čitave redakcije koje se bave lektorisanjem, pa opet izlaze pravopisno, stilski i gramatički nebulozni tekstovi, ali to niti je izgovor, niti to sme biti razlog za odustajanje od borbe opismenjavanje ovog društva. Svako ko se zalaže za nešto drugo je neodgovoran prema celom društvu.

Stoga bi stvarno “gledanje kroz prste” nepismenim osmacima bila “medveđa usluga” ali najpre je to povlađivanje katastrofalnom sistemu obrazovanja i već zastrašujuće nepismenom društvu u kojem se glupost promoviše kao vrhunska vrednost.
Ako bismo sad ukinuli obavezu poznavanja pravopisa za srednjoškolce, a ne bismo im tražili bilo kakvo drugo znanje nakon onih 7000 sati u klupi, onda bismo celokupno osnovno obrazovanje potpuno obesmislili.
Šta bi onda bilo sledeće u povlađivanju našim slabostima? Pantela u čitankama, Kursadžije kao obavezna lektira, Karleuša na metalofonu? Da li su 2 + 2 = 4, ili su 2 + 2 = 4, 5, 32? Ken ju translejt mi tu di adr pejdž of strit?

Postoje ljudi kojima to savršeno odgovara, ljudi kojima odgovara to kontinuirano stanje haosa i zaglupljivanja našeg društva, tuposti i nesposobnosti tlačenih građana da se organizuju jer su nepismeni, nesposbni da zdravo rasuđuju šta je za njih dobro, a šta ne, jer ih tome niko ne uči.
Neko mnogo mudriji od mene je rekao “Među slepima i onaj sa jednim okom je kralj”, jedan još mudriji čovek je rekao “Znate, ima zemalja koje imaju dijamante, zlato i energiju, pa su siromašne, zato što ljudi nemaju znanje i nisu sposobni da to iskoriste. Ima zemalja koje nemaju ništa, pa su bogate, zato što su ljudi sposobni da se dobro organizuju. Znači u principu je sve do ljudi”
(jebem li ga, ja sam sad hteo da stavim tačku iza ovih navodnika, ali ne znam da li smem da to stavim jedno do drugog . . koliko mi to poena nosi . . ma . . ko ga jebe, nek ide život).

Apelujem na sve mobilne operatere, da u periodu dok traje polaganje mature u školama svi razgovori u svim mrežama budu besplatni, da bi tako svim učenicima omogućili jednake šanse, čak i onim đacima čiji roditelji nemaju mogućnosti da plate račun za telefon za potrebe polaganja mature na “bubicu”

P. S.

Izvinjvam se svim čitaocima na pravopisnim greškama, moji drugari iz klupe i ja smo još u šestom razredu osnovne škole napravili bend, pa smo bar 500 od ovih 7000 gorepomenutih sati proveli u garaži “cepajući” Metaliku, tako da nismo naučili kako se koristi rečca “NE”, al’ smo zato znali da odsviramo “And Justice for all . . ” od korice do korice.