Magda fon Burg u cipelama Srđana Đokovića

Mi ljudi smo vrlo slični psima, vrlo je malo onih koji se neće očešati o svaku nogavicu koja miriše na slaninu, a još manje je onih koji kada su u čoporu neće skočiti na najvećeg psa, slučajnog prolaznika na njihovoj teritoriji, dok podvijenog repa idu tuđim ulicama. Valjda je zato pas čovekov najbolji prijatelj i valjda zato, ja verujem da sam uprkost oštrom izrazu, čovekoljubac – jer neizmerno volim pse.  Dobro, priznajem, malo više volim pse od ljudi, jer su uprkos tim svojim slabostima u karakteru, nekako iskreniji i manje proračunati.

Moj prijatelj Aleksandar Lambros je u jednom svom tekstu pre nekoliko godina, pomenuo kako da je neverovatna sličnost u ljubavi prema tračevima i zabadanja nosa u tuđe poslove, između Srba i Engleza. Potpuno je u pravu, naša javnost kao uostalom i Engleska, pa i Američka ima neverovatnu potrebu da sve svede na najnižu, sopstvenu meru mediokritetizma i kretenizma, tako što će danima, nedeljama, ako treba i godinama čekati da vidi bilo kakav dokaz, da ti što su se izdigli iznad proseka takođe seru, pišaju, prde i podriguju kao i oni.

Kao što kaže pesma “čekala je, čekala..” srpska javnost malog matematičkog genija Teodora fon Burga na zicer, da dokaže da je i on samo običan dečak, po mogućstvu pun kompleksa, sa sistemskim grešakama u vaspitanju, koje su ga samim tim učinile nesposobnim da uživa u svojoj genijalnosti, kao što oni uživaju u svojoj gluposti, i dočekala ga je.
Dočekala ga je na fejsbuk profilu njegove majke Magde fon Burg.
Priznajem, i ja sam pola pas, pola čovek, pa kako sam video njenu izjavu “Još jednom da istaknem da Teo ove godine nije samo osvojio uzastopno, 4-to IMO zlato i titulu najuspešnijeg takmičara svih vremena; on je ne samo odbranio boje Srbije ili čak Evrope, on je odbranio belu rasu, jer on je JEDINI belac među prvih 12 takmičara!”, tako sam na svom tviteru napisao “Izjava majke Tea fon Burga, Magde da njen sin svojim pobedama brani belu rasu, ukazuje da je svetski uspeh nemoguć bez jednog ludog roditelja.”

Znam, opet sam preterao, a istina je da sam umoran od roditelja koji imaju talentovanu decu, genijalace, koji, kao da ih, čak i u snovima goni onaj čopor pasa sa raskrsnice u mom kraju, moraju tu posebnost svojih potomaka da začine, da ne kažem useru ispadima u javnosti, nekom svojom filozofijom i revoltom prema celom svetu.
I kako sam napisao taj tvit, malo sam zastao, shvatio da sam odregaovao na jednu rečenicu, pa zamislio se nad svojom kerećom prirodom i krenuo da ipak pročitam šta sve ima na fejsbuk profilu Magde fon Burg.
Malo politike, malo rasizma, malo upoređivanja Tea sa Novakom, užasno potcenjivanje tenisera, u kojem je naravno Teo genije, a Nole pikač loptice, pa onda još malo rasizma, pa direktnog prenosa sms prepiske sa Đelićem…
Profil kao da je slika revolta, besa, umora od društva koje godinama samo sapliće svaku pozitivnu različitost, koji su učinli da se u međuvremenu iskrive svi stavovi i da se zaboravi svaka ideja od koje su krenuli, i uspeh do kojeg su stigla njihova deca, a oni nesvesno stigli u neki duboki mrak sopstvene svesti.

To su ti roditelji koji su dali život za svoje dete, ali koji još uvek nisu svesni da su ga dali, već žele to priznanje njihove žrtve, za života, a ne posthumno, i to, ni manje ni više, žele to priznanje od čopora pasa na ćošku.
I tako, još od Jelene Dokić i njenog oca, preko Srđana Đokovića i sada Magde fon Burg, upravo ta srpska tračerska čaršija, svi mi, psi, naša javnost, i svi ti roditelji koji uspeh svoje dece u tenisu, matematici i sličnom navrnu na politiku, na kaljugu, na estradu, na naš, pseći ćošak u kojem dežuramo da nam slučajno neki genijalac ne promakne neiscepan našim zubima, čine da začarni krug u kojem će neki novi Novak, Jelena ili Teodor proći isti pakao, da bi na kraju otišli daleko odavde gde javnost ne brine o frustracijama roditelja koji su u Srbiji dali život za svoje dete, već o genijalnosti tog deteta.

Teo se slikao sa Noletom, iako je ovaj ipak samo pikač loptice . . učinio mu