Pritisnut ličnim problemima malo sam zapostavio svoju omiljenu rubriku na blogu – Upokojili se na današnji dan. Problemi su i dalje tu, ali današnji dan je bogat kvalitetnim mrtvacima i bila bi greota da ih ne propustim kroz pero.
Luis Bunjuel
Elem, na današnji dan pre 29 godina svoju seljačku dušu na „onaj svet“ je poslao čuveni španski redatelj Lusi Bunjuel. Bunjuel je srpskoj publici poznatiji po ulozi Aleksandra Berčeka u filmu „Nacionalna klasa“, te replikama „Kako montira“ „p..p..p.. prošao sam“ i „B..B..B..Bap Bunjuel“, mada se ne misli na tog Bunjuela kada se to ime pomene u svetu, nekome ko nije vozio i karao na zadnjem sedištu svoga, ili auta svog oca, uz hit Adolfa Topića – Flojd.
Bunjuela o kojem govorimo u svetu prepoznaju kao špansko-meksičkog režisera, jednog od začetnika umetničkog pravca pod nazivom Nadrealizam, a naročito poznatog po filmovima “Andaluzijski pas”, “Zlato doba”, “Nazarin” i dobitnika Oskara za film “Diskretni šarm buržoazije”.
Bunjuel je bio i ostao poštovan u svetu, neartikulisan, komunjara u Frankovoj Španiji, dobar drugar sa Salvadorom Dalijem i Lorkom, takođe nadrealistima. Filmovi prepuni nepodnošljivih scena su uglavnom fascinirali umetnike svih generacija širom sveta, međutim, ne i našeg, već pomenutog Bunjuela iz Nacionalne klase koji je u kameru tvrdio da je pravi Bunjuel „pleeeaagijator i kkkompilator i da je dirketno krao od Ejzenštajna i da je glavni krivac za ovu krizu avangarde“.
Inače praktično najpoznatiji film nadrealističkog pokreta „Zlato doba“ je napravljen u saradnji Bunjuela i Salvadora Dalija, pa je zbog njihovih mladalčkih političkih stavova, to umesto filma, na kraju bio paprikaš nacističkih, komunističkih, katoličkih i antikatoličkih frustracija, te je isti zabranjen, a Bunjuel je nakon njega zapalio za Ameriku gde je upoznao Ejzenštajna o kojem govori naš Miško, odnosno Bunjuel iz Nacionalne klase.
I tako, bla bla bla, zanimljiva španska seljačina o kojoj neću sad da pišem eseje. Iako je rekao „Atesita sam, hvala Bogu na tome“, na ispovest Tvorcu, a zbog te krize avangarde koju je prouzrokovao je otišao od starosti, 1983. godine iz Meksiko sitija u kojem je tada živeo.
Vinsent van Gog
Moj životni stav po pitanju umetnosti se svodi u tri reči, nisi pisac ako si ne prosviraš lobanju dvocevkom, nisi muzičar ako se ne predoziraš nekim narkoticima ili se ne udaviš u sopstvenoj povraćki i nisi slikar ako sebi ne otfikariš uvo, samoubistvo je poželjno, ali nije nužno.
Vinsent je bio pravi slikar, ludak, sirotinja. Nije se zajebavao, čudno oblačio, govorio politička sranja i slično. Ne, bio je lud i genijalan. Ima na Slagalici pitanje „Koliko je slika za života prodao Van Gog?“ na kojem ovi tutabani što ne znaju da je Zemlja okrugla, ali znaju asocijacije napamet padaju kao kruške – jednu prijatelji i neprijatelji, moji, jednu. Jednu sliku je prodao za života.
Pored faza kroz koje je prošao u slikarstvu, zatim njegovog talenta koji nikad nije video slikarsku školu duže od tri meseca, te sumorne životne priče koja se cela svodi u jednoj rečenici koju je napisao bratu pre nego što je revolverom ušio dugme na srce „Tuga nikad neće prestati“, Van Gog je široj javnosti poznat kao začetnik samopovređivanja u cilju samokažnjavanja za sopstvenu psihičku bolest.
Godine 1889. U Arl u kojem je živeo, na njegov poziv dolazi tada priznati slikar Pol Gogen. Iako su bili dobri prijatelji i zajedno slikali u prirodi, Gogen je Van Gogu opasno išao na „uvo“. U nekom trenutku nervnog rastrojstva Van Gog je pokušao da ga zakolje, međutim sabrao se malo pre nego što je stigao da zabije nož u poznatijeg, ali manje talentovanog kolegu.
Gogen je shvatio da je vrag odneo šalu pa se vratio nazad u Pariz, a Vinset je za kaznu što je budala sam sebi otfikario uvo i odneo ga nekim kurvama u javnu kuću. Nakon toga je primljen na psihijatrijsko lečenje.
Bla bla bla, ubio se revolverom koji je nosio u šumu da puca u životinje koje mu idu na kurac dok slika, baš u trenutku kad je slikao neko drvo. Pucao je sebi u grudi 27. Jula 1890, a umro dva dana kasnije, na današnji dan pre 122 godine.
Njegove slike danas vrede i po 50 miliona dolara, da mu je da je imao jednu tad da zavalja po toj ceni nikad ne bi postao Van Gog. Mislim The Van Gogh.
Dali, Bunjuel i Lorka – nadrealizam, nacizam, komunizam, socrealizam, idiotizam – dirketni krivci za ovu krizu avangarde
jedan od jačih Amitzovih tekstova! brinem se da ne prosvira lobanju dvocevkom..;)