Neobična priča jednog običnog kanapa

Ljubav nije ništa drugo do jedan neobičan kanap, satkan od mnogo finih, različitih niti, strasti, poverenja, suza, smeha, čežnje i iščekivanja. Većina ljudi taj kanap veže u tek savladani Turski čvor, i to taman pred pubertet, ostavi ga u neku kutiju sa ostalim uspomenama iz vremena izviđačkog odreda Heroj mali Miša na Voždovcu, pa dohvati gitaru, akorde i konačno neku svoju prvu pravu Jelenu, poljubi je, otprati je, otpati je, pa zauvek surva sve svoje dečačke ideale ljubavi u neki bunar koji ne ispunjava želje, da nikad ne bi prihvatio istinu da tih Jelena ima koliko voliš u životu.

Ko zna kakva  bi bila sudbina tog kanapa  da nije bio potreban Đoletu, onomad kada je mu je Jugić stao na sred Autokomande, pa su morali da ga šlepuju kod Pajsera u servis čak u Resniku. Ajd što se kanap sav se umastio, nego i onaj Turski čvor, kao Gordijev, skratio kanap bar za metar, a ona kvrga iz izviđačkih dana stajala na pola puta od kuke do kuke, pa su se kočnice na Jugiću usijale, a Đoletu oči ispale dok je sa ivice sedišta preko volana buljio u stop svetla Golfića ispred sebe. Posle je o istom trošku za karburator menjao i paknove u dobošima na zadnjim točkovima, ali taj kanap, taj kanap je proklinjao godinama koje su došle iza tog događaja, jer im je život promenio.

Ne prave više ovakve kanape – rekao je svom sinu dok su vezivali čamac na Savi – znaš, ovo ti nikad nisam ispričao, valjda si bio suviše mali da bi razumeo. Ovaj kanap kojim već godinama vezujemo ovaj naš čamac, je napravio moj najbolji prijatelj iz detinjstva Pavle kad je bio u tvojim godinama. Tad je bilo drugačije vreme, čitav život nam je bio taj naš izviđački odred Heroj mali Miša, ljudi su bili drugačiji, svi smo bili više tu jedni za druge, sve je bilo iskrenije i više fer, sve nas je zanimalo i stalno smo nešto radili i pravili, i što je najvažnije, nekako smo bili bezbrižni. Eto sad, kad se setim tih naših sastanaka u mesnoj zajednici i izleta na Bogovođi, kao da sam ih gledao u nekom filmu, a ne da sam to živeo.
E, a ovaj čvor ovde na sredini, još od tad tu stoji, evo ima više od 20 godina tome. Kad ga je Pavle prvi put vezao jedna Jelena je pristala da izađe sa njime u šetnju posle škole. Tako smo mi to tad zvali. Još od tad je tu, taj dan smo na izviđačima naučili da vezujemo Turski čvor, i dok smo učili to sa našim starešinom u mesnoj zajedinici, Jelena je mahnula Pavlu kroz prozor i pokazala mu da je u redu da se predveče prošetaju, a on, kao bez glave, gledajući u nju, a ne u kanap, odjednom ga je, što bi se reklo, “školski svezao”. On nikad nije shvatio kako je to izveo, a siguran sam da ni danas ne zna da veže Turski čvor, ali taj tada je bio savršen, za sliku. Čim se završio sastanak, odneo je kanap kući i stavio ga u kutiju, hteo je da sve zadrži onako kako je bilo u onom trenutku, kada je mu je mahnula kroz prozor mesne zajednice i klimnula glavom u znak potvrde za predlog koji joj je dao to jutro u školskoj klupi.
Verovao je da mu je taj čvor amajlija.
Pavle i Jelena, to je bila prava ljubav. Oni su bili prva ljubav u našem društvu, nisu se razdavajali, svi smo im pomalo zavideli, pa kako to biva sa prvim ljubavima, ona je zapustila svoje drugarice, a on svoje drugare i taj naš izviđački odred. Postao je drugačiji, pustio je kosu, počeo da svira gitaru, da piše pesme, nekako je postao setniji i sretniji u isto vreme. Nije njima bilo lako sa nama, a ni nama sa njima, i sve je to tako trajalo godinu i po, a onda se Jelena odselila u Niš. Otac joj je dobio prekomandu, jer je bio neki oficir, i oni su bukvalno za dva meseca od kad su to saznali već bili u Nišu. Bio je to kraj sveta za njih, sve je krenulo nizbrdo čim su saznali za preselenje, a kada se Jelena konačno odselila, čitav svet se srušio.
Bilo je tu još pisama, telefonskih razgovora, ali je na kraju, uprkos svemu, verovatno vođeno kosmičkim silama, nakon pola godine sve to puklo. On je nikad nije prežalio, a verovatno ni ona njega.

I tako jednom prilikom skoro deset godina kasnije, kada je to sve već bilo jako daleko iza nas, meni je stao Jugić na Autokomandi, karburator je prelivao nekontrolisano, pa sam mogao samo da da ga guram ili vučem, ili da ga odšlepujem u neki servis.
Pavle je kao i svaki najbolji prijatelj, još to prepodne uzeo ćaletovog „Golfića“ i došao po mene kući, da odemo po moj raspali auto na Autokomandi i da ga odšlepujemo do Resnika, kod Pajsera u servis. Vozili smo se tim „Golfićem“ prema Autokomandi, a onda je odjednom, desnom rukom sa zadnjeg sedišta uzeo ovaj kanap i dao mi ga u ruke. Sećam se kao da je danas bilo, rekao je „Ljubav je kao neobičan kanap, satkan od od mnogo finih, različitih niti, strasti, poverenja, suza, smeha, čežnje i iščekivanja, ali kao ni ovaj čvor na sred njega, nema nikakvu svrhu ako stoji u kutiji. Evo koliko je vremena prošlo, a ja tek sada, nakon svih ovih Jelena posle Jelene, shvatio sam da nema razloga da taj kanap više čuvam u kutiji. Ovo danas je prvi put kada će moj neobični kanap ljubavi poslužiti nečem korisnom i pametnom“.
Nisam znao šta da mu kažem na to, ćutali smo ostatak vožnje, sve dok nismo stigli do mog mrtvog Jugića na Autokomandi. Uvek sam bio svestan da Pavle nije bio u stanju da prežali Jelenu, ali sam tek tad shvatio koliko je to kod njega bilo ozbiljno.

Vezali smo Juga za Golfa ovim kanapom, i krenuli sa šlepovanjem. Oči su mi ispale, a kočnice sam upalio dok smo se išli do Pajserovog servisa u Resnik. Inače, sine ne mogu ti rečima opisati kakva je sirovinčina bio taj Pajser, poznanik tvog dede, pijanac i nasilnik, međutim dobar majstor automehaničar, a i jeftin. Bio je stariji od nas možda nekoliko godina, ali je izgledao kao da je bar dvaput duže živeo. Resnik je tada bio selendra, mislim, nije ni sad mnogo bolji, ali tad je bio baš, baš selo, i imao sam osećaj kao da smo se čitavu večnost šlepovali do tamo. Što je najgore od svega, nismo ni slutili da će nam se, kad stignemo tamo, čitav život će nam se promeniti, zauvek.
Pajser je bio oženjen Jelenom. Pavlovom Jelenom.

Nakon toga, Pavla sam video samo još tri puta u životu, poslednji put, kada se pola godine kasnije selio u Kanadu. Došao je na moja vrata, držao je ovaj kanap u rukama i rekao „Ljubav nije ništa drugo do jedan neobičan kanap, satkan od mnogo finih, različitih niti, strasti, poverenja, suza, smeha, čežnje i iščekivanja. Neki ljudi se tim kanapom vezuju za krevet, neki vežu lozov čokot u vikendici, neki vežu psa, neki ga samo drže u kutiji, a neki se obese o njega, ako ga ponesem sa sobom u Toronto, obesiću se o njega. Čuvaj ga i koristi za nešto pametno najbolji moj prijatelju.“
Eto sine to ti je priča o ovom neobičnom kanapu mog prijatelja Pavla, kojim vezujemo ovaj čamac.

Ljubav nije ništa drugo do jedan neobičan kanap, satkan od mnogo finih, različitih niti, strasti, poverenja, suza, smeha, čežnje i iščekivanja . .