Kako sam završio u zatvorskoj bolnici

Sve je počelo tako što sam, zbog sopstvene trapavosti, slomio šaku. Srećom, levu, kojom samo pišem, jedem i radim sve ostalo. Desnica je ostala netaknuta. Iako je povreda bila neznatna, zagipsali su me od prstiju pa skoro do lakta leve ruke.
Za tu nezgodu prvi je saznao kolega Miki, kome sam telefonom potanko objasnio da sam nosio neki trokrilni orman i da je došlo do nesrećnog slučaja u kome je taj orman iznenada skočio sa kolica i priklještio mi šaku između zida i svog drugog od tri krila koliko ima.
Miki je promrmljao da mu je žao i da mi želi brz oporavak.

Kroz pola sata pozvao me je kolega Baki. Zvučao je zabrinuto. Krenuo je nekako izokola, vidim nešto bi da me pita, al nikako. Reko: „Baki, druže, pitaj slobodno šta te zanima – naši smo.“ A Baki će, onako oprezno: „Oooooovaj, čuo sam da si imao neku saobraćajnu nesreću?“. Ima istine – taj trokrilac koji mi je pao na ruku vozili smo kroz dvorište na tipičnim zidarskim kolicima, japanjerom. Zelenim. Sa jednim točkom. Ne želeći da uplašim kolegu, pokušao sam da objasnim: „ne, ne, kakvi, nosili smo neki nameštaj…“ ali Baki se nije dao uveriti: „Ma, dobro si prošao! Sreća pa sad postoje ovi erbegovi. Ranije su ljudi ginuli ko muve!“ i prekinuo vezu.

15 minuta kasnije, opet je zazvonio mobilni. I opet. I još par puta, nije odustajao dok nisam stigao da se javim, jer mi je ona čitava ruka bila sva umazana čokoladom.

Bila je to komšinica Milica. Odmah je prešla na stvar: „Ma, je l’ to istina? Je l’ istina, komšija?“ Nisam baš bio siguran šta me pita, pa sam pokušao da razjasnim: „Misliš, ovo o saobraćajnoj nesreći? Ni blizu, u pitanju je nešto sasvim dru…“ Milica je odlučno nastavila, bez imalo interesovanja za moje izgovore: „Čula sam malopre od trafikantkinje da si pokušao da se ubiješ zbog bivše devojke! Moj ti je savet: nađi novu, izdivljaj se malo i da vidiš kako će sve da prođe! Ajde, ljubi te Mica!“ – Hoću, ljubim i ja tebe Mico

Zatim me je pozvao stari drug iz detinjstva, Joca, koga nisam video najmanje 15 godina. Džentlmenski preskočivši uvod, i on je krenuo pravo u glavu: „Šta je, batice, dosadile ti matorke, a? Čitao sam kod Pere na Fejsbuku – rekao mu neko u Maksiju – da su te uhvatili sa nekom maloletnicom flanti-granti, ili tako nekako. A? Pa kako ti uspeva, čoveče? Car si, majke mi!“ Tada se veza prekinula. Tačnije, ja sam je prekinuo.

U međuvremenu, stiglo je nekoliko sms-ova podrške, kao: „Ogi, volimo te i želimo ti brz izlazak iz ludnice! Tvoje sestre“ zatim „Ako već nameravaš da se ubiješ lekovima, potrebno je da uzmeš pravu dozu, ni premalo, ni previše. Jadniče“ i jedna kratka, ali jezgrovita: „Svinjo“. Ova poslednja i nije bila neka podrška, više neki neraščišćen račun sa bivšom devojkom.

A onda je zazvonio i fiksni telefon, inače skoro zaboravljen i zapostavljen. Isprva nisam mogao da dokučim odakle dolazi zvonjava, jer fiksni telefon nisam video godinama, a onda sam pratio zvuk i našao ga zaglavljenog između komode na kojoj je nekad stajao i zida. Pauk koji je tu već godina lovio muve i komarce, mrežom koju je razapeo između slušalice, brojčanika i komode se trgao iz sna od zvonjave na koju nije navikao i panično pobegao u utičnicu, a ja sam zavukao onu desnu, celu ruku, iza komode i podigao slušalicu. Baba Rajka iz starog kraja htela je da čuje šta mi se to dogodilo i zašto su me uhapsili. Shvatio sam da je sve to otišlo već predaleko, ozbiljno sam je upitao odakle joj ta informacija. „Je l’ se sećaš baba Stane sa Krsta, one iz susednog dvorišta? E, njen unuk ima onaj… Hilter… ma ono, za poruke, na kompjuteru, pa je video kod neke drugarice sa fakulteta…“

To je to! – pomislio sam kad sam spustio slušalicu, vratio telefon na komodu i očistio paučinu sa jedine upotrebljive ruke koja mi je ostala. Ova stvar je otišla predaleko, rešio sam da je (s oproštenjem) uzmem u svoje ruke, odnosno u ruku, prekinem te glasine i objavim pravu istinu o celoj nesreći. Otvorio sam fejs i napisao status: „Ne brinite, živ sam, u zatvorskoj bolnici. Dok, čekam suđenje, ispiraju mi creva i presađuju jetru, mislim da mi i rade neki eksperiment na glavi dok spavam vezan za krevet, ali sve vas volim! Javljam kad uspem da pobegnem!”

Ajde, ajde sine Ognjene, zna baka to tvoje “nije mi ništa, samo sam pričkinuo prst”