Kako i zašto sam se učlanio u Đinđićevu Demokratsku stranku

Parkirao sam se ispred zgrade u Krunskoj 69. Ivana me je pogledala i pitala „Što smo stali? Zvonilo je za bombardovanje pa bi bilo okej da požurimo da pređemo nazad preko mosta. Šta ti misliš o toj ideji?“ – Čekaj, samo nešto da razmislim. – Dobro, čekam – Sedeli smo tako nekoliko minuta ćutke ispred centrale Demokratske stranke. Bio je 19. maj 1999. godine malo posle podneva. Kroz glavu mi je u tih nekoliko minuta, prošlo bar hiljadu “Da” i isto toliko “Ne”, na pitanje „Učlaniti se u Demokratsku stranku?“. Onda sam prelomio, rekao sam Ivani „Sačekaj me ovde, brzo ću“ i prvi put se popeo uz stepenice, kojima ću se u godinama koje su bile ispred mene popeti još ko zna koliko puta.

Dan pre toga 18. maja, „nezadovoljni građani“ su kamenovali zgradu Demokratske stranke, jer je dan pre toga, tačnije 17. maja u nemačkom nedeljniku “Der Spiegel” objavljen intervju sa Zoranom u kojem je Đinđić navodno tražio od NATO da bombarduje Srbiju dok Milošević ne padne sa vlasti.
Tako su bar bili rekli na RTS-u. Onom RTS-u sa kojim je u tom trenutku Dragan Đilas radio medijabajing, uostalom kao što ga radi i danas.
Tog, 18. maja uveče sam se čuo sa roditeljima i zamolio ih da kupe i pogledaju u Spigel-u, da provere da li je Đinđić to stvarno izjavio. No, uvek pod pritiskom zbog političkog sranja u Srbiji, stalno uz Radio Slobodna Evropa i sve moguće novine na srpskom u Minhenu, oni su taj Spigel već detaljno proučili čim su videli da je Zoran dao intervju. Naravno, ne da Đinđić nije tražio nastavak bombardovanja, nego je čak rekao da je potrebno da se isto zaustavi da bilo moguće napraviti bilo kakav napredak u celoj komplikovanoj situaciji.
Bila je to još jedna podla laž potpuno pomahnitale vlasti ludog bračnog para Marković – Milošević. Za mene kap u prepunoj čaši. Valja još pomenuti da moji do tada nisu voleli Đinđića.

To je bilo dovoljno, da cele noći umesto da spavam ili brinem zbog NATO napada na Srbiju, ozbiljno porazmislim o tome, da batalim sve i da se priključim aktivnom rušenju Miloševića.
Taj kontrast života u Minhenu i života u Beogradu je odavno postao neizdrživ. Taj sunovrat svakog mogućeg segmenta života u Srbiji je bio mnogo jasniji uz povremenu distancu koju sam pravio višemesečnim boravkom u Minhenu svake godine, i bilo je vreme da nešto preduzmem, iako za to, bar ja nisam imao nikakvu potrebu. Imam dvojno državljanstvo, roditelje u Minhenu, uvek spreman posao u Haus der Kunstu i ostalo.
Doduše verujem da nikad neću uspeti tačno rečima da objasnim psihičko stanje dvadesetrogodišnjaka koji živi na relaciji Minhen-Beograd, u vreme dok Milošević sa svojom bandom razvaljuje domovinu, ali da parafraziram Andrića, nikad neću prestati da pokušavam.
Dakle, teško je objasniti taj sukob sa nacionalnom histerijom i kulturološki šok kroz koji sam prolazio svaki put kada bih se ponovo našao u svom rodnom Beogadu. Na kraju, pred samo bombardovanje, bilo mi je neverovatno da gledam paniku ljudi koji kupuju konzerve, paštete, sveće, pakuju to u kutije, benzin u kansitere i opremaju podrume za početak najvećeg poniženja koje je Srbija doživela – NATO bombardovanje.
Bilo mi je neshvatiljivo da je narod ovde tako brzo otupeo i obezvredio sebe da se krije po podrumima, dok im neko sere po glavi, a da se ne podigne i konačno pobije ko pse na ulici stoku koja ih je dovela u tu siutaciju. I ne samo nas u Beogradu, nego pre toga i Srbe u Krajini, Slavoniji, Bosni, na Kosovu, pa i one koji su decenijama bili ponosni Srbi svukuda u svetu.
Bilo mi je neverovatno, doduše i dalje mi je neverovatno koliko je ovaj narod spreman da krivi sve druge za stanje u kojem se nalazi, umesto da gvozdenom metlom počisti govna u svom dvorištu.

Politikom se nikad do tad nisam bavio, išao sam na proteste još od 9. Marta 91. jer sam odrastao u srpskoj pravoslavnoj staroj beogradskoj porodici, na pričama Vladike Nikolaja, a ne Dobrice Ćosića, porodici za koju je komunizam bio najveće zlo koje se desilo ovom narodu, međutim nikad nisam ni razmišljao o učlanjenju u neku stranku. Do tog dana. Tog dana mi je sve prekipelo, i stoka i laž i licemerje i sluđen narod i to besomučno povlačenje srpstva kao izgovor za najgoru pljačku i devastaciju Srbije.

Za svakog ko ima iole mozga u Srbiji izbor nije bio težak. Milošević i njegovo pljačkaško udruženje je napravio problem, pa je bilo potrebno samo izabrati onog koji je najdalje od njega i onog ko mu je najveći problem.
Koštunicu su citirali na RTS-u, Drašković nas je sa pozicije ministra inostranih poslova blamirao po svim mogućim svetskim medijima sa onim čuvenim „Don’t mix frogs and granmothers“, Šešelj je Slobin bio od kad je prvi put nabio kokardu na glavu, a Đinđića su uporno sve Miloševićeve poluge vlasti i moći satanizovali na sve moguće načine.
Pri tom Đinđić mi je uvek bio najbliži po temperamentu, a sve što je ikad govorio na kraju bi se ispostavilo kao potpuno tačno, na kraju krajeva, bio je Nemački đak, a ja uprkos svemu smatram to velikom prednošću. Šta ću, izdajnik sam, uvek sam više poštovao srpsku kulturu koja je podršku dobijala iz Beča, nego onu sa podrškom iz Istambula ili Petrograda.

Tako je taj Zoranov intervju Der Spiegel-u i sve što se nakon toga desilo, mene pogurao da učinim najbolju i najgoru stvar u svom životu. Da se učlanim u Demokratsku stranku Zorana Đinđića.

Sve ovo sam napisao zapravo kao uvod u dve stvari, prva stvar kojoj je ovo uvod je nekoliko tekstova koje ću napisati o svom političkom aktivizmu i životu tih godina, čisto da sve to, dok mi mozak još uvek radi sačuvam od sopstvenog zaborava, a druga stvar kojoj je ovo uvod je zapravo konačno razbijanje te ogavne lažne priče kako je Đinđić 1999. tražio bombardovanje Srbije.

Ovo je taj čuveni intervju u Der Spiegelu, pročitajte da biste razumeli zašto je Đinđić bio i ostao jedini zdravorazumski srpski političar i pravi patriota.

Sve što je tog 17. maja 1999. Đinđić rekao za “Der Spiegel” ispostavilo se kao tačno u godinama koje su došle. Bio je ispred vremena u kojem živeo, i što je još gore od svega, on je i mrtav i dalje ispred vremena u kojem mi živimo.

Spiegl: Gospodine Đinđiću. Vi ste pobegli u Crnu Goru. Da li vam život u Srbiji više nije siguran?

Đinđić: Napadi sa državne televizije protiv mene su bili jasan poziv na linč. Bilo bi nerazumno da se sad iz Crne Gore vratim nazad u Srbiju. Kao mrtav opozicionar ne bih mogao ništa da učinim za demokratske promene u Srbiji. Skoro je nemoguće razumno razmišljati u Beogradu i jasno sagledati naš stvarni položaj.

Spiegel: Koliko dugo će ovaj rat još trajati?

Sporan odgovor
Đinđić: Ja vidim u Beogradu znakove popuštanja. Nastavak rata neće Miloseviću doneti prednost. Prve tri nedelje su ojačale njegovu poziciju. Sada međutim postaju jasni njegovi pogrešni šahovski potezi. NATO ostaje nepokolebljiv, a Rusija i ne razmišlja o tome da Jugoslaviji stvarno pomogne. (Ovo je analiitički odgovor, a sve ovo se u roku od par nedelja ispostavilo kao potpuna istina)

Spiegel: Milošević je najavio spremnost Srbije da deo stacioniranih srpskih vojnih snaga povuče sa Kosova. Da li je to samo blef?

Đinđić: U svojim kompromisima on uvek iznova pokušava da blefira. Milošević uvek na početku želi da da manje nego što se od njega traži, a na kraju uvek da i više nego što je traženo. Delimičnim povlačenjem trupa, on se nada da će međunarodna zajednica biti zadovoljna i da će zaboraviti svoje ciljeve. (ovo se isto može smatrati spornim odgovorom, ali samo ako je izvučeno iz konteksta celog intervjua)

Spiegel: Zapad se već jednom prevario kada je poverovao da će se Milošević brzo predati. Da li će Milošević stvarno pustiti svoju vojsku da se bori protiv kopnenih trupa NATO pakta?

Đinđić: Ne verujem. Ulazak zemaljskih trupa NATO pakta bi doneo Miloševiću kapitaulaciju. Milošević je svestan da NATO neće popustiti.

Spiegel: Rizikuje li on svoj pad, ako nakon bombardovanja, iznenada prihvati međunarodne mirovne trupe na Kosovu?

Đinđić: Narod je u istoj meri razočaran od strane Evrope isto kao i od Miloševića. Skoro svi žele kraj rata po svaku cenu. On bi mogao i Plan zemalja G-8 da potpiše. Svi bi bili zahvalni i za to.

Spiegel: Stotine hiljada Albanaca je proterano, mnogi se najverovatnije nikad neđe vratiti na Kosovo. Da li je Beograd time postigao svoj tajni ratni cilj?

Đinđić: Pitanje je da li Milošević ovaj cilj nije preskupo platio? Ako Srbija posle rata ostane razrušena i izolovana, bez međunarodne pomoći, onda je to pirova pobeda. Crna Gora će se u tom slučaju vrlo brzo odvojiti od Jugoslavije.

Spiegel: To je pretnja crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, koju on uvek vrlo brzo povuče čim ga Milošević opomene.

Đinđić: Sa Miloševićem na čelu, Jugoslavija nema budućnost. Još par meseci i nezadovoljstvo Crne Gore će preći iznad sigurnosne granice, tako da crnogorska vlada neće imati drugog izbora osim da krene svojim sopstvenim putem.

Spiegel: Ko će smeniti Miloševića? On je do sada pobedio opoziciju na svim važnim izborima, potpuno nezavisno od njegovog katastrofalnog ratnog plana?

Đinđić: Promena mora da se sprovede od strane snaga iz Jugoslavije, ali međunarodna zajednica treba da nam konačno pruži pravu podršku čim započne borba protiv nedemokratske vlasti.
Ako hoćemo da uverimo naše glasaće, potrebni su nam opipljivi argumenti; Šansa za bolji život, uvođenje Srbije u Evropsku Zajednicu. Takoreći jedan novi “Maršalov plan” za obnovu, uvođenje demokratije i preuzimanje uprave od strane opozicije. Sledeće godine će biti izbori, a predizborna faza počinje već sad u jesen.

Spiegel: Kakav status dobija Kosovo nakon promene vlasti?

Ovo je ključni odgovor
Đinđić: Na početku mira Kosovo neće biti niti pod srpskom niti albanskom upravom, već će stajati pod upravom međunarodne zajednice. To međutim nikako ne sme da se pretvori u trajni protektorat, ili čak još gore u Kosovsku nezavisnost. Dugotrajno rešenje je jedna vrsta autonomije Kosova u okviru demokratske Jugoslavije i Srbije.

Spiegel: Neće li Zapad prilikom zaključivanja mira biti primoran da ponovo prihvati Miloševića kao pregovarača?

I ovo takođe
Đinđić: Prvenstveno je najvažnije da se ovaj rat završi, ko će potpisati taj sporazum i nije toliko bitno, jer će svakako odmah nako toga biti postavljeno pitanje odgovornosti, kako u NATO, tako i kod nas. Miloševića je najvažnije posle toga sprečiti na svaki način da izazove neki novi vojni konflikt.

Renate von Flottau
Der Spiegel 17. 05. 1999
prevela Bosiljka Petrović

napomena: Mrzitelji Đinđića često pominju njegovu izjavu u NY Times-u, koja je slična ovoj, a koja ne samo da je pogrešno i zlonamerno intepretirana, nego je iz cele priče izuzeta činjenica da je Đinđić  nemački jezik govorio perfektno, za razliku od engleskog, pa je lako bilo njegove reči za NY Times zlonamerno  izopačtiti.
Zato je ovaj intervju za Der Spiegel jedini relevantan.

Iz ovog intervjua koji je tokom NATO intervencije na Srbiju, za Der Spiegel dao Zoran Đinđić se jasno vidi koliko je on dobro razumeo situaciju u Srbiji i u svetu, trenutak u kojem je živeo i budućnost koja je bila ispred, način kojim je funkcionisao Milošević i oni koji su ga držali a zatim bombardovali.
Takođe, u nekoliko navrata ovde je rekao, da je zbog naroda i promena u Srbiji bitno da se rat što pre završi, kao i to da otcepljenje Kosova ne sme biti opcija.
Jasno je da ljudi koji besomučno šeruju njegov poslednjih intervju iz Banja Luke nekoliko dana pre atentata, kao prilog tvrdnji da je Đinđić tada odjednom promenio stav prema Kosovu i da je zato ubijen, očigledno nemaju pojma sa njegovim stavovima, nego kao i 99. gutaju jeftinu propagandu ljudi koji stvarno stoje iza ubistva jedinog ozbiljnog političara kojeg je Srbija imala bar u poslednjih 70 godina.

nastaviće se . .