Sreća, mudrost i hodači po žici

Sreća leži u stalnom napretku.
Zapravo, u nezasluženom i neočekivanom napretku,
jer očekivani i zasluženi napredak nije napredak, nego stagnacija.
Problem sa stalnom srećom leži u tome što ona vodi u glupost i lenjost,
vremenom postaje sve alavija,
a disproporcija zasluženog i očekivanog sve veća,
i opet, to sve ima svoje granice,
pa je tako kraj svake velike sreće zapravo najveća nesreća.

Mudrost leži u stalnim izazovima,
nezasluženim i neočekivanim izazovima
jer očekivani i zasluženi izazovi nisu izazovi, nego planovi,
a planovi se daju naučiti napamet, a učenje napamet nije sticanje mudrosti.
Problem sa mudrošću je što ona umesto u spoznaju svoje, vodi u spoznaju veličine kosmosa
i što ideš dublje u mudrosti, to je praznina oko tebe veća
tako je kraj svake velike mudrosti, zapravo samoća i šizofrenija.

a Život . .
Život je žica razapeta između sreće i mudrosti,
No, opet, malo ljudi tokom svog veka uspe razumeti razliku
između života i postojanja
Malo je hodača po toj žici, jer je malo oni što smeju da kroče na nju.
Većina rulje samo postoji, stoji ispod,
s rukama u džepu ili nosu;
gleda u te hrabre, mudre ili srećne ljude sa motkom za balansiranje,
u isto vreme se divi i želi im pad,
čeka tako rulja strpljivo, podno te žice,
malo bulje u nju, malo u sunce,
i kad se neko sa nje sruči u prašinu
prekrste se, pljunu tri puta, otpiju rakiju i kažu “slava mu”,
a pomisle “idemo, sledeći”
tad hodač po žici konačno nađe svoj mir, ni mudrost, ni sreću,
nego mir, tišinu
mrtav leži u prašini, među odavno mrtvima, što mu sad piju za dušu
I svi tako
Svi do jednog,
izuzev onog, kojeg je na leđima odneo Zaratustra

Kako je govorio Zaratustra – dobro da mu nisu ruke i noge konjima za repove svezali pa ih poterali na sve četri strane sveta, kao što se u to, pravo vreme sa takvima radilo.