Otvoreno pismo podrške kandidaturi Baneta Kuzmanovića za predsednika Demokratske stranke

Iako već sedam godina (ne svoj0m voljom) nisam član Demokratske stranke i dalje imam dosta bliskih prijatelja u toj partiji, koji su manje ili više dobro pozicionirani na stranačkoj lestvici.
Nisu to neki ostrašćeni ljudi nesvesni situacije, nesvesni lopovluka, korpucije, negativne selekcije i velikih gluposti koje je Demokratska napravila u proteklim godinama, kao i stanja u kojem se nalazi narod i društvo, već vrlo razumni ljudi koji nisu imali hrabrosti, ili su imali suviše vere u to da će ipak na kraju sve biti u redu. Nije ispalo u redu. Takav je život, moraš ići ka njemu, ne možeš ga čekati raširenih ruku, jer takvima život obično udari u čelo, umesto da im padne u naručje.
Nemojte da mislite da zbog toga što su mi prijatelji, mi lako razgovaramo o političkim temama. Ne, čak naprotiv, oni kao prijatelji moraju i lično da trpe moje nabijanje na nos svega što ovde pišem, o svim sranjima koje Demokratska napravila, da tako kažem, u izvornoj, sirovoj varijanti dok hodam u krug po sobi i držim im predavanje o bedi u koju sve dublje tonemo krivicom njihovog nedostatka muda, da se suprostave ludili vrha Demokratske.

Oni su privrženi stranci jer veruju da Demokratska stranka kao i svaka druga institucija ima svoje bolje i lošije dane, te da to što se sve to tako izdogađalo u proteklim godinama NE znači da bi Demokratskoj trebalo staviti ključ u bravu.
Ja nasuprot toga mislim da Demokratska više nema reformski kapacitet, jer niti oni, niti članstvo, niti delegati nemaju dovoljno “muda” da raskrste sa ološem u svojim redovima.

Već nedeljama traje agonija tih mojih prijatelja zbog najavljenog loma povodom unutarstranačke skupštine, i ja sam tu, ne baš prilično srećan, ali prisutan.
Sve je tu jasno, kad si unutra, Tadić nije kriminalac, korupcionaš i slično, ali je potpuno izgubio kompas, i to ne samo politički, nego svi u njegovoj blizini sumnjaju da on uopšte razume šta se dešava. Cela ova situacija je njegovo maslo, uspostavio je oligarhiju idiota, na svako mesto je birao najveće budale, svoje švalerke i poltrone, jednostavno najpogrešnije ljude koje je mogao i tome je ceh platila ne samo Demokratska, nego i cela Srbija.
Za Đilasa je tek sve jasno, čoveka je u politici napravio upravo Tadić, inače je klasičan tajkun, nema nikakve veze sa politikom, svi ga smatraju opasnim jer je beskrupulozan, a pri tom godišnje svojim monopolom u marketinškom oglašavanju zaradi više novca nego što su sve stranke potrošile u prediuzbornoj kampanji. Oko njega se unutar DS skupljaju ljudi isključivo iz straha i interesa, bez ikakve političke ideje i principa.

Iako postoje ljudi koji misle da je politika čista admistracija i interes, moram da vam kažem da je to kao kad biste fudbalski tim sastavljali od atletičara. Sve je to slično, svi su sportisti, znaju da trče, skaču u vis i dalj, ali veze sa loptom nemaju.
Elem, politika je politika, administracija je admistracija, biznis je biznis.

No kako to uvek biva kad su Tadić i neki izbori igri, bira se između dva zla.
Ovaj put u pitanju je zlo Tadić himself, i zlo Đilas njegov politički potomak, kalem politikanta na tajkunu.

Zapravo to je bio izbor do danas.
Od danas Demokratska ima i trećeg kandidata, Baneta Kuzmanovića, Predsednika opštine Vračar.
Opštine u kojoj je Demokratska stranka suvereno i praktično samostalno na vlasti već pune dve decenije, s’ razlogom.

Na Vračaru, jednoj od najbogatijih opština u Srbiji, a koja je po broju stanovnika, recimo veličine  Kraljeva ili Kruševca na izborima nije pitanje “Da li će Demokratska da dobije?”, nego “Sa koliko razlike će Demokratska da dobije lokalne izbore?”.
Razumete li to, Vračar je jedina opština u Srbiji koja dvadeset godina ima istu stranku na vlasti, pri tom da je grad za sebe bila bi u prvih deset po veličini.

Vračar je zapravo srce Demokratske stranke, čak se i “Centrala” nalazi na toj opštini, i sve to, opet sa razlogom, o kojima ću možda nekad pisati. Čak je i Otpor kao organizacija nastao kao deo Demokratske omladine, i to one sa Vračara, Srđa, Andra, Deki, su listom bili Vračarski omladinci Demokratske stranke.
Principi koji vladaju unutar tog opštinskog odbora su ono čemu bi trebalo cela Srbija teži. Pre svega meritokratija, doduše koliko je ona u Srbiji moguća.

Opet da se razumemo, daleko od toga da je tamo savršeno, nije da nema korupcije, nepotizma, negativne selekcije, ali je to toliko zanemarljivo u odnosu na čak i prve komšije na Starom gradu ili Voždovcu da nije ni za poređenje. O drugim strankama da i ne govorimo. I to Vračarci znaju.

I sad zamislite jedan opštinski odbor kojem sugrađani iznova i iznova daju poverenje, koji odoleva svim promenama u državi, u kojem jednako sede i domaćice i ministri, koji je u stanju da vlada opštinom od 92.godine, onih Miloševićevih najsuverenijih, preko godina najgore Miloševićeve torture, bombardovanja, SPO-ve pljačke Beograda, Đinđćeve kratke vladavine, Koštuničine, Tadićevog ludila, pa evo sad i Naprednjačke vlasti.
Vračarci iznova i iznova biraju svoju Demokratsku stranku.
I svih tih godina, Bane Kuzmanović, kojeg mi na interentu bolje znamo kao programera i nekadašnjeg novinara Sveta kompujutera, je bio član, potpredsednik i predsednik tog odbora. I već u dva mandata predsednik opštine.

Pisaću još o Kuzmanoviću u drugim postovima, sad samo želim da kažem da kada sam prvi put prisustvovao sastanku opštinskog odbora Demokrtaske na Vračaru, tokom bombardovanja 99. kada su članovi odbora, mene i još dva nova člana verifikovali u članstvo stranke, potpuno zbunjeni činjenicom da u totalnom ludilu NATO bombi i hajke na Đinđića neko uopšte želi da se učlani, a ne da porazbija stakla na kancelarijama, jedini čovek koji mi je ostao u sećanju je bio upravo Bane.
Po dnevnom redu, prvo se primaju novi članovi, mi ustanemo, predstavimo se, oni izglasaju da li su za ili protiv i onda se pređe na druge tačke dnevnog reda.
E onda je pod drugom tačkom dnevnog reda Bane ustao i recimo na fin način desetak minuta jebao mater svima i u državi i u stranci i u svetu, na takav način da normalan čovek prosto nije mogao da se ne složi sa njime. Onda je završio sa “rekao sam šta sam imao”.

Danas kada se kandidovao, mnogi su pomislili da on trči trku za nekog od ova dva izbora manjeg zla, ali ljudi koji ga ne poznaju, ne znaju da Bane iako jako učtiv i odmeren, je buntovan skoro koliko i ja.
Ne mogu da kažem da se očekivao ovo od njega, ali kad sam čuo, znao sam da to radi zato što je takav i u to veruje.

Večeras sam ponovo video svoje prijatelje, one sa početka priče, sedeli smo u jednom kafiću na Vračaru, bili su ponovo svoji, rekli su “Čovek je stvarno odlučio da ide u tu trku sam za sebe i stranku, i više nemamo dilemu koga podržavamo”. Bili su dobro raspoloženi, jer sad i ako izgube, znaju da će izgubiti u trci za ono, u šta, i u koga veruju, a ne za “manje zlo” koje im je bila jedina opcija do večeras.

Razni ološi su tokom istorije to prekrajali milion puta, ali suština politike je verovanje u neku ideju i neki put. Sve ostalo dođe samo od sebe. Svaka druga definicija je stranputica.

I da, kada su ovi izbori unutar DS u pitanju, biću pristrasan i pomoći ću svojim pisanjem Kuzmanoviću koliko god mogu, jer mislim da je on, ono malo zdravog tkiva što je ostalo u Demokratskoj stranci koje može da napravi promenu.
Onu promenu koju na koju čekamo još od 12. Marta.

Bane Kuzmanović je 5. oktobar dočekao u ćeliji, kao politički zatvorenik Slobodana Miloševića zbog učešća u organizovanju protesta koji su prethodili i same Petooktobaske revolucije.