Strujokradica (prvi deo)

4 years ago by in Sudbina

 

Sedim ja tako bezbrižan u kući pre neki dan, ustao ranije, pa tvitujem u prvoj smeni. Čekam popodne da idem na neki razgovor za posao.  I tako u pola krađe tog božijeg dana, odjednom bap! Nestade struje. Koji trenutak ranije sam kroz prozor video da mi se po ulici smuca neki džip elektrodistribucije, pa mi je odmah nešto bilo sumnjivo, te ne budem lenj, nego pravo iz mekane fotelje poskočim na noge lagane i stuštim se do svog stujomera. Kad tamo neka dva lika, srednjih dvadesetih godina. Nešto se domunđavaju kao da obijaju sef i prčkaju po sanduku u kojem stoji moj strujomer.
Odnosno jedan prčka, a drugi čuva stražu.

– Šta radite to? – upitah radoznalo, ali gromko, da iznenadim uljeze. Čuvši moje reči, obojica poskočiše, a ovom obijaču što čuva stražu, zenice se raširiše kao Dačiću kad vidi Jelka Kacina

– Evo. . . ovaj . . . ništa . . – zatucmuca kratko prestravljeni, međutim odmah se ubaci kolega da mu pomogne – Mi . . znate . . mi smo iz distribucije . . imamo nalog . . – i pruži mi neki papirić

– Sto mu dvadeset hiljada bubnjeva Darkvuda i krvavih pički jebem, otkud meni ovoliki račun za struju?

– Ne znamo . . znate mi samo . .

– Znam, radite svoj posao.

– Jeste, tako je. Isključujemo po nalogu koji dobijemo.

– Lebac mu poljubim šta da radim sad bez struje, gde da nađem soma i dvesta jura da platim račun a? – na te moje reči, onaj što je čuvao stražu se malo strese, a ja to iskoristim da podignem tenziju – A!? – upitah ponovo

– Pa, ovaj, znate kako

– Kako?

– Ljudi obično sami vrate žice nazad dok ne plate račun . .

– Ne kapiram?

– Ništa vam mi nismo rekli, ali unutra, evo, ovo su vaši osigurači, ova tri, i onda kad skinete plombu onda unutra su tri žice i tako . .

– Aha? Znači da kradem sebi struju?

– Ne, ne daj bože, ne da povežete iza sata, nego unutra žice, u sat . .

– Kapiram

– Mi vam ništa nismo rekli.

– Dobro. Žgoljavi daj mi ta klješta.

– Ko? Ja?

– Da, ti, šta s’ praviš mutav?

– Evo gospodine, izvolite. Mi vam ništa . .

– Niste rekli, čuo sam to. Nisam vas nikad ni video.

– E pa da, tako je . .

– Ajd sad brišite . .

– Okej, izvinjavamo se . .

– Ništa.

– Klješta samo . .

– Ah da, izvinite.
Problem rešen. Vratim se nazad na svoju mekanu fotelju za pod guzicu i nastavim da tvitujem.  Skarlet O’Hara sistemom „misliću o tome sutra“ gurnem u zapećak nemili događaj sa tehničarima EPS-a koji su mi upravo isključili struju, a ja kao svaki drugi normalni Srbin tu struju uključio njima pred očima.
Svaki prvi Srbin ih sačeka sa kalašom u ruci, pa se od običnog sečenja struje napravi situacija sa taocima, helikopterima i oklopnim transporterima u komšiluku. Posle se godinama priča kako je seča struje zapravo samo bila paravan, a ustvari komšija Pavlović je haški begunac koji radi sa drogom i oružjem.
U svakom slučaju vratim se ja tako u svoj čarobni svet gomile nepostojećih ljudi, prijatelja i još više nepriajtelja na društvenim mrežama, međutim kako nešto tvitnem, tako pomislim na jebenih soma i dvesta jura koje niti imam, niti znam kako da ih nabavim, a najmanje znam, kako sam uopšte zadužio prema elektroprivredi mi nasušnoj.

Na kraju, da l’ savest, da l’ obična nervoza, da l’ gomila glupih tvitova na lajni, ne budem lenj uzmem telefon i okrenem drugara koji sa EPS-om ima poseban rovovski odnos. Njemu su hteli i banderu da iščupaju koliko nisu mogli da mu doakaju sa krađom struje. Ispričam mu situaciju, a on mi objasni da sam napravio krivično delo, mada to ne spada u krađu struje, što je ozbiljno krivično delo, nego u neki glup član zakona koji se bavi službenim plombama. Uprkos tome, što je to za njega sitnica, reče da bi bilo kul da ipak platim tu struju što pre, odnosno polovinu računa, da izdaju nalog da mi se vrati struja, pre nego što dođe kontrola EPS, da vidi da sam skinuo plombu, skine mi jebeni sat i podnese krivičnu prijavu protiv mene.

Okej, pomislih kako sam opet naivno poverovao da sam se lagano izvukao iz govana. Kod mene nikad ništa nije bilo lagano. Krivično delo, plus skinu ti brojilo, pa da ga vratiš moraš da platiš kao da ga uvode ponovo, još soma i po evra. Prevrnem džepove i skupim ukupno 435 dinara. Znači fali mi još 59.665 dinara da se spasim krivične prijave i skidanja brojila.
Za to imam otprilike 2 dana, pošto u takvom intervalu ide ta njihova kontrola. Pomislim kako su me ona dva prevranta izradila, i kako sam mislio da sam baja, a ustvari sam ispao nebrušena budala.

S obzirom da sam do večeri skupio, čitaj, potencijalno pozajmio još 200 evra, celu noć sam se vrteo i preznojavao po krevetu umesto da spavam. Na kraju, čak i kad sam i zaspao sanjao sam kako me neko domorodačko pleme vezuje lijanama da visim naglavačke u nekoj džungli iznad kazana punog ključale vode, a poglavica mi čita krivičnu prijavu zbog krađe struje.

Sutra ujutru sam na još dva mesta potvrdio svoje sumnje da sam napravio opasnu glupost, pa sam još jače i jasno, još bezuspešnije krenuo da se snađem za pare. Oko podneva sam pozvao prijatelja koji je nešto pri vrhu u SNS-u.

– E slušaj. Šta radiš?

– Ništa, evo u kancelariji, radim nešto. Ti?

– Ma evo ništa, razmišljam nešto . .

– Šta?

– Ma napravio sam neko sranjce pa mi treba neko  . .

– Sranjce?

– Da, u EPS-u.

– U EPS-u?

– Da, treba mi neko u EPS-u

– E pa imam naravno.

– E pa super. Koga imaš?

– Imam onu devojku Draganu . . znaš onu . . što si pre dva dana pisao o tome kako ne znaš da li ona možda zna sa kime u Srbiji mora da se jeb. .

– Ha – ha

– Jebo si joj kevu.

– Jebi ga

– Jedino da ti organizujem kafu sa njom, pa da izgladiš priču. To bi bio epic

– Da, mogli bismo da odemo na kafu, da počnem priču sa „Gago . . Dragana je divno ime, ali ti si nekako još draža od toga . . je l mogu da te zovem Gaga? Slušaj, šta je bilo bilo je, nema ljutiš . .“

– E a stvarno si naduvao devojku bez razloga. Ona je kul lik, i nije asistent kao što . .

– Znam, znam . .

– Bez šale, ne mogu tu ništa da ti pomognem, nije da neću. Ajmo na kafu ovih dana?

– Ae, ok, samo da rešim to sranje.

 

Prepodnevna nelagoda i nesanica su već u rano popodne počele da prelaze u anksizonost, te su misli počele suviše da vode svoju politiku. Odbrojavale bi mi sate do trenutka kada bi žandarmerija došla po mene i spakovala me bez suđenja u neki zatvor zajedno sa mojim brojilom, pa sam odlučio da iskoristim „atomsku bombu“, odnosno da pozovem prijatelja koji može da mi pomogne finansijski, ali ja ne volim da ga cimam. Nisam puno objašnjavao, „EPS, sec, plomba, cvik-cangle, krivično delo, 600 jura ili klavir“. Na moje kratko objašnjenje dade još kraći odgovor – dođi do mene sutra ujutru, pa ćemo već nešto da smislimo. – Ako se ne udavim u sopstvenom znoj noćas dolazim ujutru čim svane.

Šta je bilo dalje pisaT ću vam sutra . .

ovi kradu na veliko . .

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti