Zimi Zami Zum

Ideali su pogonsko gorivo svake strasti. Strast čini čoveka živim. Ima situacija kada čovek mora ozbiljno da preispita svoje ideale i stavove. Ima, jer neretko u izboru ideala običnom čoveku kao da iz zadnjeg dela pameti neki demon zimikom usmerava pamet . . “zimi, zami, zum . .”

Prosto, zamislite neku liniju u nekom beskonačnom prostoru i besmislenom vremenu. I onda zamislite da vi stojite sa jedne strane linije sa svojim istomišljenicima, a sa druge strane bi trebalo da stoje vaši krvni neprijatelji, protivnici ili bar neistomišljenici.
Međutim nema nikog. Sami ste.
Odnosno niste sami, nego ste tu, vi i još jedna persona koja je vaš istomišljenik, sa vaše strane zamišljene linije. E sad ta persona nije baš persona sa kojom biste delili nadstrešnicu tokom oluje, a kamoli životni stav, ali šta ćete, i ona je izbarala da veruje u to u šta verujete i vi, stoji sa vaše strane zamišljene linije bez obzira što se za vašu ideju najverovatnije opredelila zimikom.
Ili što je još gore karmom.
I tako dok čekate da se sa druge stane linije pojavi neprijatelj, vi biste se i našalili nešto sa vašim saborcem, makar bili cinični, sarkastični, bilo kakvi, samo da se prekrati ta dosada koja u nedostatku pravog, polako postaje glavni neprijatelj.
Međutim, vaš kolega, saborac, istomišljenik, je zapravo najobičniji konzervirani idiot. Budala jedna koja ne zna za šalu.

- Slušaj me, ovako ne ide. Ako se uskoro ne pojavi neko sa druge strane moraćemo da se podelimo i zaratimo jedan protiv drugog. Okej?
- Ne kapiram.
- Nema, tu šta da se kapira. Ne možemo obojica biti stalno na istoj strani, a da sa druge nema nikog.
- A kako da se podelimo?
- Na pola.
- Na pola?
- Na pola.  Pola nas, odnosno jedan od nas dvojice, pređe na drugu stranu, a pola nas, odnosno onaj drugi, ostane na ovoj strani.
- A ko da pređe?
- To ćemo da odredimo.
- Kako?
- Zimikom!
- Zimikom?
- Da, ono, “zimi zami zum!”
- To ti hoćeš znači? Da prodaš našu ideju. Ti si ustvari oduvek sa one strane.
- Čekaj.
- Šta da čekam?
- Pa da prvo odigramo zimiku, ne možeš ti bez zimike da ostaneš sa ove strane linije.
- More, daću ja tebi zimiku, izdajniče. Ti bi ideju prodao za zimiku. Za igru. Takvi su najgori. Odmah si mi bio sumnjiv. Mrzim vas idiote što mislite da je život sprdnja. Ljudi ginu za ideju, a ti bi se sprdao. Ili to možda smišljeno radiš? To je? Ti si ovde da me provociraš, da vidiš da li sam ja kolebljiv.
-  Ma ja se samo dosađuj…
- Ološu jedan . .

I tako, kako zamišljeni dan, preko zamišljene linije odmiče, tako stvarna ideja i stvarni saborac postaju nebitni, pa onda i iritantni, zatim se čovek zapita – “Da li je moguće da ja delim isti stav sa ovakvim idiotom.” – Onda i odgovori sebi na to pitanje. – “Ne, to nije moguće. Ovaj čovek i ja smo kao Istok i Zapad, obavezno na suprotnim stranama. Sa ovim čovekom ću radije podeliti tumor ili nuklearni otpad nego ideal.” – Zatim pređe preko sebe i zamišljene linije, stane na protivničku stranu, skupi vazduh i pljuvačku i jako drekne prema svom bivšem saborcu – “Puši bre kurac idiote nakazni!”
U tom trenu tišina ponovo opkorači zamišljeni prostor, vreme i liniju. Zatim to kao krpom obrisano nestade, kao i ideje i iritantni nekadašnji saborac. Ostade samo tišina, praznina bez ideje, dosada, i vragolast um koji polako iz daleka, pa sve bliže i bliže počinje da ponavlja “zimi, zami, zum . . “
Novi ideali su na vidiku.

Zimika je razrešila mnoge dileme u modernoj civilizaciji