Delfinarijum u Tel Avivu

4 years ago by in Priroda i društvo

 

Evo prošlo je skoro nedelju dana od kako sam se vratio iz Izraela, a još uvek ni reč nisam napisao o tom putovanju. Razlog je jednostavan, ne znam šta da napišem u duhu kritike po kojoj je ovaj blog prepoznatljiv. Čitaoci ovog bloga očekuju da nekog izvređam, ocrnim, da nekog ili nešto rečima strpam u mračnu fioku iz koje od sramote neće smeti da promoli nos, čak ni za novu godinu, a jedino što mi u toj kategoriji pada na pamet je falafel, jevrejsko nacionalno jelo koje liči na faširanu šniclu koja je napravljena od mlevene leblebije i ima ukus mlevene leblebije, pa možete da zamislite kako ta obmana deluje na moj mesožderski probavni trakt, međutim, to jednostavno nije dovoljno, tako sam se celo prepodne naprezao da se setim šta bi još pored falafela moglo da ide u mračnu fioku.
I, ništa.
Dogodilo mi se ono što se dogodilo svakome ko je otišao u Svetu zemlju – ostao sam bez reči, fasciniran zemljom, ljudima, hranom (izuzev falafela), morem, istorijom, kontrastima.

Preksinoć na prijemu u svojoj rezidenciji, izraelski ambasador nj. e. Josef Levi, pitao nas je „pa dobro, da li je moguće da je sve bilo toliko dobro u Izraelu da vi nemate nikakvu zamerku? Bar aerodrom, znam da se svi žale na aerodrom u Tel Avivu, pretresanja, glupa pitanja, ništa?“, međutim nama ni ozloglašeno pretresanje na aerodromu nije smetalo. Valjda njegova ekselencija nikada nije stajala u redu ispred raznih šaletera srpskih javnih preduzeća, ministarstava i opština, pa ne razume šta znači stvarno biti maltertiran od strane državnih službenika.

Pre nego što pređem na prvu priču o našem putovanju u Izrael, moram samo da se osvrnem na napad koji je juče izvela izraelska vojna avijacija na vojni konvoj i neka vojna postrojenja u Siriji i da kažem da će i to sve biti tema od jednom u sledećih postova na ovom blogu, ali ne danas. Za sada samo mogu da ih podržim u tome, a zašto? Razumećete kada pročitate post do kraja.

Elem, kako smo kroz avionski prozor, posle stotina i stotina kilometara Mediteranskog mora, konačno ugledali kopno, pomislili smo da slećemo na neku mediteransku Bežanijsku kosu ili Mirjevo. Tako otprilike izgleda Tel Aviv iz vazduha. Visoke moderne stambene zgrade okružene parkovima, ispresecane širokim bulevarima, zasoljene nekim starim zgradicama na čijim zidovima vise kablovi za struju i internet, a koje izgledaju kao da ih je neko doneo iz Rakovice ili Karaburme. Utisak sa kopna se malo promenio jer smo sa bečkog minusa i ledene magle, sleteli u tropsko proleće, u pravo sunčano mediteransko podne u i hlad stabala palme, limuna i pomorandži koja su bila svuda oko aerodroma.

 

Tel Aviv

Ulice Tel Aviva neverovatno podsećaju na evropske gradove na Mediteranu

 

Međutim vožnja kombijem od aerodroma do hotela je manje-više potvrdila utisak iz aviona, Tel Aviv je Beograd na Sredozemnom moru, samo lepši. Prosečna ulica izgleda ovako, jedna moderna petospratnica, jedna fenomenalna kuća u Bauhaus stilu, pa idu dve straćare, onda metalno staklena supermoderna banka, pa ponovo straćara, pa red novih preskupih trospratinca, pa Bauhaus i tako u nedogled. Posle nekoliko minuta vožnje konačno je nestalo svako osećanje da se nalazimo na Bliskom istoku. Stigli smo kući, odnosno u hotelske sobe.

Vreme do večere je bilo kratko, a i zimi mrak u Izraelu pada već oko četiri popodne pa smo nas četvoro odlučili da prošetamo šetalištem pored mora uz koje se nalazio naš hotel. Tel Aviv ima 16 plaža i sve su manje više odvojene nekim objektom.
Naša šetnja uz Mediteran je počela upravo od jednog takvog objekta kojem sam ja dao radni naziv „Prokop“.

Prokop

Zgrade koje ne služe ničemu u celom svetu su za moderne umetnike isto što su nekad katedrale bile za slikare

 

Znate kako je Srbija puna onih betonskih građevina poput Prokopa ili Betonjerke, čiji su investitori ili u stečaju, ili u zatvoru, ili na Karipskim ostrvima, koje decenijama stoje kao spomenik srpskoj korupciji, pranju novca, megalomaniji bez realnog pokrića, koje služe isključivo da se po njima ispisuju grafiti, kače reklamni panoi, ili eventualno da se u njima igra peintbol, ako već nije stecište narkomana ili romskih preduzetnika. Eto Tel Aviv ih takođe ima na svakom ćošku, pa je takva građevina bila i ona od koje smo mi počeli našu posetu Izraelu. Betonska bez prozora, ižvrljana grafitima, idealna za peintbol, ograđena nekom raspalom metalnom žicom, kao da je investitor pobegao iz zemlje na pola posla zbog toga što se promenila vlast pa su mu korumpirani kompanjoni pali u šake političkih neistomišljenika koji su se upravo dočepali vlasti.

 

Poginula su deca uglavnom ruski petnaestogodišnjaci

Čak i ovako neupotrebljiva, ova građevina se uklapa u svoje okruženje.

 

Verovatno ne bih ni razmišljao o njoj da mi nije bila glavni prizor koji sam gledao sa terase u hotelu. Konačno za doručkom sam pokazao prstom u pravcu nje i kroz zajebanciju pitao našeg vodiča Srđana

– Šta je ono tamo? Telavivski Prokop?

– To je čuveni Delfinarijum.

– Čuveni?

– Da, čuveni Delfinarijum

– Po čemu čuven?

– Delfinarijum ti je inače admistrativna granica između arapskog grada Jafa i jevrejskog Tel Aviva, koju ti doduše ne vidiš jer je sve okolo izgrađeno.

– Po tome je ova ruina čuvena?

– Ne, Delfinarijum je čuven po bombaškom napadu Hezbolaha iz 2001. godine u kojem je poginuo 21 tinejdžer a 120 ranjeno. Tinejdžera koji su stajali ispred i čekali a uđu u diskoteku koja se nalazila u sklopu kompleksa, a u tom trenutku je bila najpopularnija u gradu. Ubio ih je bombaš samoubica, takođe tinejdžer. Te noći se u Ramali slavilo zbog tog pokolja, a ovde su leševi ležali po stazi kojom ste se šetali sinoć. Bio sam tu tad, bilo je stravično. Premijer Šaron je odlučio da se taj put ne osveti za bombaški napad, ali je to bila inicijalna kapisla za početak izgradnje onog čuvenog zida na Zapadnoj obali koji si toliko zapeo da vidiš.

Poginulo je

U samoubilačkom bombaškom napadu poginulo je 20 tinejdžera starosti od 14 do 25 godina, uglavnom došljaka iz Rusije.

 

Od tog trenutka počnete drugačije da razmišljate o svemu što se tiče Izraela, o tim zgradama i o čuvenom zidu na Zapadnoj obali i o vojsci na ulicama i  uopšte o sukobu na Bliskom Istoku.

Dve napomene.

Napomena br 1: Za ove tekstove nisam plaćen, niti imam obavezu da ih pišem, osećam potrebu da podelim svoj utisak o zemlji u koju sam maštao da odem još od prve priče Efraima Kišona koju sam pročitao.

Napomena br 2: ne prenagljujte sa komentarima, nastaviće se . .

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti