Sa Satrijanijem na uranak

4 years ago by in Sudbina

 

Petak veče je, stojim u autobusu, vraćam se iz Zemuna na rodnu mi Banjicu, kontrolor BusPlusa strpljivo čeka da mu dam svoju BusPlus iskaznicu, a ja gledam u telefon i „neveruem“ što bi rekao Rom iz vica. Stigao mi sms sledeće sadržine  –    Satrijani će vas pozvati u ponedeljak 20.maja u 12.35h na ovaj broj telefona – Long play.

Kad sam sa 13 godina zaključio da je lepo što imam gitaru i volju da postanem rok zvezda, ali da su mi potrebni i časovi sviranja iste da bih to i postigao, okrenuo sam neki oglas iz novina u kojem je pisalo „Časovi gitare za početnike, broj telefona taj i taj . . “
Lik koji je držao časove gitare se zvao Dejan i živeo je bogu iza kičmene moždine, odnosno na Mirjevu. Bio je desetak godina stariji od mene i potpuno zaluđen sviranjem. Imao je neki Gibsonov SG, odlično pojačalo i malu ritam mašinu, u sobi koja je bila nešto između amaterskog muzičkog studija i tinejdžerskog brloga.
Praktično sa vrata me je pitao šta slušam od muzike.
– Simple Minds, G’nR, Aerosmith, U2 i slično.
– Slušaj – nastavio je on – sve je to lepo, ali ako govorimo o gitari, tu onda na svetu postoji samo jedan čovek. Džo Satrijani. Spojio je bluz, metal, rok, instrumental i prodao preko milion kopija svog drugog albuma. Bez reči, samo svirajući gitaru.
Zatim je zastao, rekao „slušaj“, pustio ritam mašinu i kreno da svira Satch Boogie

odnosno ovo . . baš ovako:

Ja klinac sedim na stolici, gledam i ne verujem, nisam nikad tako nešto čuo uživo i polako kapiram da je to to, to hoću da budem kad porastem, čovek koji svira Sač Bugi.
Posle toga me je naučio kako da sviram C-dur, pa A-mol i ostale akorde za logorsku vatru i muvanje riba uz Džonijeve ili Balaševićeve stihove. Sledeći čas sam mu doneo kasetu i presnimio mi je čitav Surfing with the alien, taj čuveni Satrijanijev album sa koje je bio Sač Bugi i gomila drugih instrumentalnih hitova. Nakon toga moje poimanje sviranja gitare više nikad nije bilo isto, a samim tim ni život, jer je moj život bila i ostala muzika.

Sad u petak 24. maja Satrijani svira u beogradskom Sava centru, u isto vreme kad i Balašević na kalemegdanskoj livadi impresionira devojčice, devojke, žene i tetke sa tri akorda.
Pitao sam Ćunketa, mog novinara u redakciji portala Nadlanu, koji se bavi muzičkim zbivanjima, može li da organizuje da uradim intervju sa Satrijanjem. Ne toliko da ga nešto pitam, već samo da mu kažem onako od srca „Bravo care!“
A onda mi je stigao taj sms, dok sam se vozio raspalim gradskim prevozom.
Pogledao sam u telefon, pa u kontrolora BusPlusa, prezirom kakvim bogovi gledaju na popove i dao mu svoju iskaznicu. Eh da je taj smrtnik samo mogao pretpostaviti da mi je bog upravo najavio ćakulanje telefonom za koji dan, prošao bi bez reči pored mene kao pored patrijarha, skuršen i skroman u svojoj nebitnosti.
Razmišljao sam šta bi trinestogodišnji Milan i njegov profesor gitare Dejan rekli na sms koji sam upravo dobio, u trenutku kada bi kontra sa neke ritam mašine u Mirjevu najavila Sač Bugi i nisam znao odgovor, postao sam suviše važan u svojim očima.

 

Sa Đinđićem sam imao priliku da radim, kod Kišona sam bar otišao na hodočašće, sa Satrijanijem, ako sve bude u redu sutra ćakulam telefonom. Ostaje još da odigram mice sa Markesom i popričam sa još po nekim svojim bogom, pa da sa mirom mrem . .

Sa Đinđićem sam imao priliku da radim, kod Kišona sam bar otišao na hodočašće, sa Satrijanijem, ako sve bude u redu sutra ćakulam telefonom. Ostaje još da odigram mice sa Markesom , dam Dežuloviću da mi potpiše „Jebo sad  hiljadu dinara“ i popričam sa još po nekim svojim bogom, pa da sa mirom mrem . .

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti