Samo kamenje oblik ne menja . .

3 years ago by in O ljubavi, Sudbina

 

Rekao bi neko mlad čovek, ali men’s čini da sam za ovih svojih 38 godina proživeo bar pet normalnih, običnih života. Tumarao po dnu, propeo se do vrha, pa pao opet na dno, pa se digao i stigao ponovo do vrha, pa opet na dno i tako u krug. Učio sam i radio i ovo i ono, pisao, svirao, upravljao, rintao, voleo, mrzeo, bio voljen i omražen, ženio se, razvodio se. Putovao sam uzduž i popreko godinama, a onda bih sedeo mesecima u jednoj prostoriji.

I sad sam jako umoran, umoran sam od svega, pre svega od toga što još nisam našao poentu svih tih uspona i padova, sve te mudrosti i lekcija koje sam naučio.
Sedim i gledam ove svoje pse kako jednostavno vole svoj život i zavidim im, kao kakvo usamljeno dete štreber, utaknutno u njihov život, koje s prozora gleda drugu decu na igralištu.

Sedim i razmišljam o tome postoji li nešto osim imena i prezimena u ličnoj mi karti i ljubavi prema muzici, što se nikad nije promenilo u mom životu i zaključio da je to ono „beogradsko“ osećanje koje imam kada slušam Bajagu.
Baš tako, slušao sam i slušam svašta u svom životu, rok, metal, punk, pop, brit-pop, klasiku, ali praktično od kad znam za sebe slušam i volim Bajagu i instruktore istim intenzitetom.

Za mene, Bajaga nije samo muzika, on je Beograd u svom najboljem izdanju. Onaj Beograd kojeg se  sećam kao klinac, kada su Vračarom i Tašom u isto vreme šetali pankeri i  gospoda sa šeširom koja bi ga laganim pokretom ruke, uz skoro neprimetan naklon glavom, podizali pri susretu sa poznanicima i prijateljima. Onaj Beograd sa crvenim kioscima i viršlama u zemčki. Onaj Kej kod Juge u kojoj je još uvek radio bazen, onaj Zemun sa metalnim stolicama pored Ledo sladoleda, koji inače nismo jeli jer je bio odvratan. Onaj moj Beograd leti, suve trave, diskretan, nenametljiv, pristojan, nasmejan, srdčan i gostoprimljiv. Beograd u kojem je sramota bila biti seljačina, Beograd u kojem bi Ceca i Karleuša videle Ušće samo na koncertu Bajage, a Marakanu na Zvezdi, Čoli ili Čorbi.

I onda se zavalim u ovu svoju radnu fotelju, pustim „Strah od vozova“, slušam Momčila kako nam priča o tom gradu, čekam da me pokojni Rajko Kojić oduva solažom, razmišljam o tome kako bih dao pola ovih svojih godina za samo jednu noć, sredinom tih „osamdesetih“ na vrhu solitera, negde na Keju sa njom . .

Eto, samo to se još pored kamenja ne menja u mom životu.
Idem sutra na Bajagu, na Kališu, moj Beograd će biti tamo . . a možda sretnem i nju . . pa da me usne njene, od sveg izleče . .

 

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti