Srceparajuće pismo jednog unuka svom…

3 years ago by in Instantmudrostbaster

Sigurno ste primetili u poslednje vreme poplavu raznih srceparajućih intimnih pisama koja tako prožimaju i motivišu ljude da budu bolji, a koja su nekako dospela u redakcije nekih novina i onda to urednici tih novina objave kao „rijaliti ček“ kako ima tužnih, divnih, dirljivih, ljudskih priča među običnim narodom.

Pretpostavljam da ste bar videli naslove na raznim portalima poput onih „Srceparajuće pismo bolesnog oca svojim sinovima da budu bolji ljudi“ ili „Srceparajuće pismo tetke nerođenoj bebi svoje sestre“ or „Dirljivo pismo ujaka na samrti koji sve ostavlja svojim siromašnim nećacima narkomanima“

Postoje jako zli ljudi, među kojima sam do danas bio čak i ja, koji veruju da su ta pisma podmetačina zlih dokonih urednika u medijima, koji više ne znaju kako da se ogrebu za lajk & šer pa „vataju“ retardiranu publiku na lažnu patetiku. Tuđu patetiku.
Ponekad dok čitam ta sranja, tačno mogu da vidim urednika nekog svetskog portala koji je došao u posed tako divnog ljudskog štiva, kako to pismo jede nozdrvama, isprebijan ko cimer Mikija drvoseče na Farmi,  vezan lancima za drvenu stolicu u hladnom, vlažnom hangaru, kako kroz suze i ono što mu je ostalo od zube pljuje krv i tiho govori „Nećfu višfe nikfad da pišfem ovakva srafnja da bihf se ogrefbao za vajk i šfer“

I verovatno da sam danas umro, bio bih ubeđen da sam u pravu, da se jutros nije desilo nešto neverovatno.  U poštanskom sandučetu me je pored računa za telefon, kablovsku, infostan, struju, dug u banci, kazne za saobraćajni prekršaj i promo-letka Sajantološke crkve, te nove picerije u kraju, dočekalo i jedno obično pismo.
Ostalo sam bacio u šaht, a to pismo sam zadržao, okrenuo nekoliko puta u ruci. Na beloj koverti je pisalo velikim slovima „Za moj prdež“. S obzirom da deda nije tu, pismo sam stavio u džep i nastavio prema svojim vratima od kuće.

Seo sam za radni astal i zubima jedva otvorio kovertu koja je bila zatvorena kao da je bila namenjena Horejšio Kejnu. Unutra nije bilo ni novca ni Antraksa, samo beli papir na kojem je pisalo srceparajuće pismo jednog unuka svom prdežu.
Prenosim vam pismo u celosti.

„Dragi moj najjači prdežu u životu, kada je u utorak tata rekao da je mama napravila „gravče na tavče ubicu“ nisam mogao ni da pretpostavim da će to promeniti moj život iz korena. Sve o čemu sam do tog utorka maštao je postalo beznačajno. Više nisam želeo ni da umem da letim, ni da mogu da vidim kroz zidove i odeću devojčica, nisam želeo ni super moć da pomeram stvari pogledom, niti da mi iz prstiju izlaze laserski zraci. Čak mi više nije bilo bitno ni da se Iva iz trećeg/dva zaljubi u mene, kao što sam se ja zaljubio u nju.
 
Sedeli smo u sredu nakon gravčeta za stolom tata, mama, moj brat kreten i ja. I da ne okolišam puno, negde između supe i krompirića ja sam prdnuo tako jako, da su čaše na astalu zaigrale. Mama je odmah raspizdila šamar mom mlađem bratu, jer je on inače stoka, pa se to očekuje od njega, što je njega jako pogodilo pa je pljunuo u činiju sa šniclama. I dok su roditelji zgroženi ponašanjem mog brata dozvali sebi, prostor je počeo da se kontaminira smradom mog prdeža, pa je posle nekoliko sekundi postalo neizdržljivo da se boravi u trpezariji.
 
 
Otac je prvi reagovao i zapovedio „Brzo svi napolje, ja ću pokušati da otvorim prozore“ majka je uhvatila vazduh i povela brata i mene za ruku da nas  spase. Mačka se onesvestila, ali je tata uspeo da je uhvati pod mišku i iznese napolje. Dok je otac držao vakelu majci kako su im deca postale seljačine na njenog oca, uberseljačinu, prdež se kroz pukotine i rupe ispod vrata uvlačio u svaku poru naše kuće, tako da smo noć sredu na četvrtak spavali napolju na tremu. U četvrtak ujutru je došao deda iz sela da otvori prozore u svim sobama i da nam iznese stvari, pošto je on otporan na sve vrste smradova. Posle je sedeo na kauču i gledao Farmu na Pinku dok smo brat kreten i ja virili kroz prozor da vidimo hoće li Miki da bije nekog.
 
Evo sad je subota i još uvek ne može da se sedi u trpezariji. Čak ni sa maskama za ptičiji grip koje je tata nabavio da više ne bismo nuždu vršili iza šupe. Deda se vratio u selo, a mi smo spalili fotelju na kojoj je sedeo jer je sve vreme dok je boravio kod nas sedeo u njoj, držao tepsiju sa onim gravčetom, u levoj ruci daljinski, a u desnoj kašiku. Toliko je uprdeo da kad smo je spalili došli su ljudi iz Vinče obučeni u skafandere da vide o čemu se tu radi.
 
Dragi prdežu žao mi je što sam te tako lako izgubio iz života i što nisam umeo da cenim tvoju snagu dok sam te puštao iz sebe. Sve dogodovštine koje sam proživeo sa prijateljima nisu izazvale ovoliko zabave kao gravče, ti i ja u ovih poslednjih nekoliko dana.
Naučio sam jednu važnu lekciju u životu, a to je da nije važno da li je tvoj prijatelj, dečak, devojčica, gej, crnac, gej-crnac-devojčica, izmišljeni lik, pas, palica za hokej ili prdež, i nije važno koliko si dugo sa nekim prijatelj, nego koliko sranja će ostati iza vašeg druženja.
Jedino to se računa.
 
Evo ja ću sad da ovo pismo spakujem u kovertu i ubacim u poštansko sanduče pa gde stigne. Možda ga neko i objavi na nekom portalu.“
 
Ovo je moj brat stoka kad smo bili na letovanju u Čanju, pa je pojeo neku pljeskavicu u lokalnom kiosku. Posle se pričalo kako se u kamenjaru iznad Čanja krije potomak one Aždaje što je ubio Georgiev još onomad za potrebe hrišćanstva.

Ovo je moj brat stoka kad smo bili na letovanju u Čanju, pa je pojeo neku pljeskavicu u lokalnom kiosku i nije mogao i hteo da se kontroliše sa puštanjem zapaljive materije iz sebe. Posle se pričalo kako se u kamenjaru iznad Čanja krije potomak one Aždaje što je ubio Georgiev još onomad za potrebe hrišćanstva.

 

Eto, to vam je cela istina.

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti