O živima sve najgore

3 years ago by in Priroda i društvo

 

Da li ste čuli za osmogodišnju Anđelu Janković kojoj nedostaje oko 40.000 evra da bi završila ciklus hemoterapija i konačno uradila operaciju tumora na očnom živcu u Turskoj
Da li znate za sedamnestogodišnju Nevenu Janković iz Žitorađe kojoj je pre mesec dana RFZO odbio da plati transplataciju pluća vrednu 120.000?
Znate li za dvogodišnju Unu Savić koja boluje od leukemije, a kojoj je potrebno 250.000 evra za transplataciju koštane srži u Beču?

Za Anitu Balaž ste čuli sigurno, ona, evo,  svaki dan treba da ode u Beč na ugrađivanje pumpe za srce, koja bi možda mogla da bude rešenje umesto transplatacije pluća?
Znate, to je ona devojčica za koju smo uspeli da izborimo državnu podršku nakon „hajke“ na ministarku Đukić-Dejanović.
Pretpostavljam da ne znate da je Dr. Andreas Cukerman iz Beča, tog dana kada je došao u Beograd zbog pregleda Anite Balaž, pregledao još petoro dece kojoj je potrebna transplatacija srca u Beču?
Na primer, dvanestogodišnju Goranu Živković iz Zrenjanina čiji roditelji nisu čak ni pokretali akciju za pomoć u javnosti.
Da li se ikad zapitate koliko se teško bolesne dece svakodnevno bori za život u Srbiji? Da li se zapitate koliko ih umire?

Ovih dana čitam stavove ljudi po Fejsbuku i Tviteru i moram da priznam da sam fasciniran količinom masovne empatije koju Srbi imaju za roditelje kojima je dete umrlo, ali saosećanje za pomoć onima koji se i dalje bore za život svog bolesnog deteta im stalno izostaje.

Izgleda da je potrebno da Sergej Trifunović ide od rijalitja do rijalitija i da moli ljude da umesto glasanja za Čupu ili Jelenu, #TLZP i slične, uplate novac za pomoć teško bolesnom detetu, da bi ovde ljudi razumeli da smo mi u ratu za svaki dečiji život.
Da je svaki mesec, dan, sat, minut važan  u toj borbi. I da tu borbu moramo da vodimo sami jer je naša država metastazirani politički tumor, a ne servis građana.

Nije mi prvi put u životu da vidim kako ljudi u Srbiji više cene mrtvog, nego živog čoveka, a da takvo ponašanje smatraju vrhunskom empatijom, humanošću i moralom.
Nije prvi put da ljudi demagoški polemišu o sistemskim rešenjima, kao izgovor za svoje stavove, dok se životi bolesne dece gase pored njih.

Govorim naravno o slučaju preostalog novca na računima porodice Ognjanović i svim onim dušebrižnicma koji brinu o tome da sad niko „ne dira“ roditelje mrtve Tijane.
Možda kada bi izvadili glavu iz sopstvene guzice, znali bi to, da su Tijanini roditelji uspeli da sakupe novac za operaciju u Beču prošle godine, danas bi ona možda bila živa.

Tad joj nije bilo potrebno dva i po miliona evra, koliko se našlo na njenom računu sredinom ove godine, nego deset puta manje, oko dvesta hiljada evra, potrebnih za operaciju u Beču.
S obzirom da su se dušebrižnici tada bavili drugim stvarima, Tijana je došla u situaciju da ima 2-3% šanse da preživi i to samo u slučaju da se operiše u Hjustonu za milion dolara.
I na kraju, iako smo skupili novac, Tijana nije doživela transplataciju.
Ima li većeg poraza za celo društvo?
Sa zakašnjenjem nam nije bilo teško da skupimo deset puta više novca od onog koliko je bilo potrebno da se spase njen život.

Razumete li? Da smo čuli molbe za pomoć porodice Ognjanović u maju prošle godine, Tijana bi danas možda bila živa, a mi bismo morali da skupimo deset puta manje novca da je spasimo.
Ali nismo, imali smo druge prioritete u licemerju i dušebrižju.

S obzirom da uređujem portal Nadlanu, apeli za pomoć bolesnoj deci, mi stižu bar jednom nedeljno. I svaki od tih apela na portalu objavimo i potrudimo se da zainteresujemo domaću javnost za pomoć bolesnoj deci u Srbiji. Uz to radimo i na pritisku na državu i društvo da sistemski radi na rešenju ovog problema.

Tako je bilo i sa Tijanom, čak mislim da je portal koji uređujem među prvima objavio apel za pomoć, mnogo pre nego što  su se javne ličnosti uključile u priču.
Pišem vam ovo jer i dalje svake nedelje dobijem bar po jedan apel i poziv za pomoć nekom detetu ili porodici u Srbiji.

Pišem vam jer na ličnom računu Jelene Ognjanović stoji 1.250.000 evra koje ne čekaju ostavinsku raspravu jer su sa Tijaninog života prebačena na račun majke (kako je istražio Blic) , koja danas mogu spasiti nekoliko dečijih života. Na primer, sve ove živote sa početka teksta.

Za mene ne postoji opravdanje da taj novac više od pola godine stoji tih i mrtav na tom računu. Ni zakonsko, ni moralno opravdanje, kada Srbija vodi rat za svoju bolesnu decu.

Tijaninu smrt sam doživeo kao lični poraz i poraz ovog društva, te večeri sam se rasplakao u razgovoru sa drugaricom, očajan zbog tako tragično izgubljenog života devojčice.
Takve stvari te nateraju da se preispitaš da li si uradio dovoljno, da li je trebalo ranije i žustrije da reaguješ. Da sebi postaviš pitanje koliko si takvih apela prećutao jer si imao važnija posla?
I jedino što znam jeste da ne smemo da odustanemo od borbe za svako dete i da ništa nije važnije od toga. Posle nekoliko dana sam isto to napisao na svom statusu na Fejsu.
Danju ćemo se boriti, a noću ćemo zapaliti sveće i tugovati za izgubljenima.

Stoga moram da kažem, da se narodski izrazim, pun mi vas je kurac dušebrižnici koje pogađa to što mediji pitaju Ognjanoviće šta je sa novcem, vas koji ste se udubili u njihova emotivna i materijalna stanja, dok drugi roditelji vode očajničke bitke za spas svoje dece.

Treba da vas je sramota licemeri.
Umesto da pomognete da se ti ljudi kojima smo uplatili novac za spas deteta osveste, probude, da novcem koji im mesecima stoji na računu pomognu drugoj deci kojima svaki dan može značiti život ili smrt, vi polemišete o zakonu, medijima, hajci i sličnim stvarima.

Ne postoji niko i ništa na svetu ko bi ih okrivio što su taj novac dali da se spase život nekog drugog deteta.
Na kraju krajeva, uđite tako duboko u emotivno stanje Saše i Sandre Savić čija dvogodišnja ćerka svakodnevno trpi užasne bolove, čekajući da se skupi novac za operaciju.

Nemojte čekati da umre da bi saosećali sa njima.

Porodico Ognjanović, uz svu bol koju nostite, a koju malo ko može stvarno razumeti, nađite snagu i budite heroji ovog raspalog društva, nemojte čekati da umre još neko dete koje čeka transplataciju da biste odlučili da pomognete.

Ovde možete pročitati intervju koji su za portal Nadlanu dali Jelena i Nebojša Ognjanović u martu ove godine, mesec dana pre nego što se Srbija podigla na noge da im pomogne  

 

Niko ne spori bol porodice Ognjanović, siguran sam da cela Srbija iskreno saoseća sa njima, ali taj bol jednostavno nije dovoljno opravdanje da se ne pomogne drugoj deci koja se bore za život.

Niko ne spori bol porodice Ognjanović, siguran sam da cela Srbija iskreno saoseća sa njima, ali taj bol jednostavno nije dovoljno opravdanje da se ne pomognu drugoj deci koja se bore za život. Na primer, maloj Uni Savić koja svakog dana zbog posebne vrste leukemije trpi velike bolove.

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti