Ćošak

3 years ago by in Sudbina

Imam jedan ćošak u kojem živim. Nije to baš moj ćošak, nekad jeste bio moj, ali su ga uzeli dok sam razmišljao o sazvežđima i drugim dalekim znanjima dubokog svemira.
Međutim, nekako sam se izborio da provodim svoje dane i noći u tom ćošku. Nisam ni sam siguran kako se to dogodilo, ali eto, to je sad moj dom, iako stvarno nije moj. Živimo u takvom vremenu da čovek mora da otima, čak i ono što je njegovo, a kad tako pomislim na te podele i svojatanje na moje, tvoje, naše, njino… shvatim da je život toliko kratak i da čak ni on nije u našem vlasništvu, pa pomislim zašto bih gubio vreme na otimanje  prostora, čak i ako je moj i ako meni treba, a njima realno ne treba.

U tom svom ćošku često razmišljam o tome kako je čudo jedno, kako čovek pati od toga da bude vlasnik prostora, a nikako da shvati da dok  je vreme vlasnik njegovog života, on zapravo nije vlasnik ničega.
Zagospodariš vremenom i onda gospodariš sobom, a to je više vlasništva nego da zauzmeš i ogradiš svu zemlju od Atlantika do Pacifika.

Znate da ja sedim u ovom svom ćošku danima i noćima. Pišem vam često pa verovatno znate da kad se spremam u krevet, maštam o tome kako će doći dan kada ću slobodno hodati gde i kad mi se hoće i da ću tad imati svoj pravi ćošak, svoje vreme i sebe pride. Međutim odavno je to samo mašta, više i ne pamtim kad sam prestao da verujem u sebe, mislim prestao sam da verujem u takvog sebe. Tog što ume da otme. Otme njegovo, njegov komad betona. Ili to ne ide zajedno.

Iz tog svog ćoška izađem ponekad da završim poslove, vidim retko drage ljude, prošetam preko Brankovog mosta i onda posedim malo na Zemunskom keju.
To obično bude ponedeljkom. Tako se namestilo.
Život često brojim ponedeljcima. Često u priči sa ljudima koji su bliski kažem, to je bilo pre dva ponedeljka, ili to ću uraditi za tri ponedeljka.

I tako kad izađem ponedeljkom, gledam svet oko sebe. Svi negde trče. Za autobusima, za liftovima, trube na semaforima, strčavaju niz stepenice podzemih prolaza, pretrčavaju ulice, gledaju ove naše dve divne reke kroz prljava stakla gradskog prevoza, život im prolazi dok im zvone telefoni. Imaju svo vreme ovog sveta i opet im nije dosta. I kad ih pitaš kud im je otišla nedelja, mesec, gde su im godine? Nemaju pojma. Ne znaju gde su to toliko jurili, jer očigledno nigde nisu stigli.

A ja tako kao neka budala, svaki suton ponedeljkom i sunce koje se spušta iza solitera Šest kaplara dočekam raširenih ruku na Brankovom mostu. Krenem iz redakcije koja je na Zelenom vencu, usput zakasnim ovde i onde, ljudi se naljute, prijatelji i kolege isto, pa stignem na Brankov most i tad vreme zastane na minut. To je onaj minut kad ja gospodarim sobom, kad podignem glavu prema suncu što se spušta među soliterima, raširim ruke toliko da prigrabim sve te zemlje, zgrade, stanove, ključeve, sve od Pacifika do Atlantika, pa još i napravim neki korak kao pravi Severnoamerički Indijanac prateći ritam i muziku u sebi, a onda se skupim nazad, navučem kaput bolje preko ramena i nastavim ka Keju.
To je minut moje prave slobode. Svakog ponedeljka znam da sam je imao na istom mestu, dok vreme malo ševrluda, zbog te neke zemljine ose.

Eto, kažem vam to, da ako me slučajno nekad vidite ponedeljkom kako stojim na Brankovom mostu, raširenih ruku, ili čudno koračam prema zalasku sunca, znajte da nisam poludeo, to je samo onaj minut kad gospodarim svojim svetom, svojim vremenom, svojim ćoškom.

 

 

 

Probajte, stanite na minut, razmislite . .

 

Reke

Beogradske reke – Foto by Katarina Stefanović ( http://www.flickr.com/people/jup3nep/ )

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti