Na slovo na slovo D – Država

3 years ago by in Protivprirodno društvo

 

Ovih dana me je dosta ljudi pitalo za koga da glasaju na predstojećim izborima, a ja najsikrenije ne znam pravi odgovor na to pitanje. Mislim da je srpski problem mnogo kompleksniji od pukog zaokruživanja imena na glasačkom listiću.

U našoj miloj državici postoji pola miliona hektara zaparložene obradive zemlje.
Pola miliona!
Zaparložene!

A opet, juče gledam one iz Želvoza što štrajkuju jer nemaju platu, staž i socijalno godinama i još kažu da gladuju mesecima i prosto ne mogu da se čudu načudim.
Stvarno ne očekujem da sad ti nesrećni, izgubljeni ljudi, pobacaju svoje transparente i pravo sa pruge koju su blokirali, odu na njivu da bacaju seme pšenice, nego ne mogu da verujem da mi, pored, živih, zdravih ljudi koji imaju vremena da štrajkuju godinama, pored plodne zaparložene zemlje, imamo gladne.
Razumeo bih to da smo u Sahari, ali ovako ne.
Ja ustvari ne razumem, kako toliko ne umemo da se organizujemo da ne uvozimo pasulj iz Kine, paradajz iz Španije i krompir iz Turske?
I imamo zaparloženu obradivu zemlju!
I gladne!
Gde smo to mi zapeli sa pameću?

Kada smo pre nekoliko godina pravili Pokret Solidarnost, zaključili smo da je Srbija toliko trula, da više nikakve popravke ne vrede, nego da sve mora da se pravi ispočetka.
Da postavimo srpsku priču kao novu kuću na zelenoj poljani, ili ti kapitalističkim rečnikom kao „greenfield“ investiciju.

Tako smo definisali da ciljevi za novu Srbiju moraju biti poslagani u nekoliko nivoa,
– prvo, da u Srbiji niko ne sme biti gladan, niti da se smrzava, da svako mora da ima osnovnu zdravstvenu zaštitu i utočište, bez obzira na doprinos društvu i sebi samom.
– drugo, da u Srbiji svako mora biti bezbedan i slobodan bez obzira na sve moguće manjinske fioke u kojima se može roditi.
– treće da Srbija mora promeniti višedecenijski sistem negativne selekcije, uskladiti svoj obrazovni sistem sa potrebama društva i vremena u kojem živimo, omogućiti kreativnim ljudima da realizuju svoja rešenja.
– a onda tako siti, ugrejani, osposobljeni za život u 21. veku napraviti zdravo politički pismeno društvo, koje razume svoje interese, koje razume zašto je važna borba protiv organizovanog kriminala, korupcije, koje razume probleme koje za naš deo sveta nosi kineska i indijska ekonomska ekspanzija. Da napraviomo društvo koje ima racionalizovan samoodrživ sistem funkcionisanja, koje zna koliko mu je potrebno ratara, inžinjera, lekara, šalterskih kerbera.
Što bi rekao Đinđić još 2001, cilj nam je „Osposobiti Srbiju za šanse i izazove 21. veka“

Međutim okoštali sistem koji decenijama pustoši ovu zemlju, tako što radno sposobne drži u štrajkovima, fabrike kojima više ni zidovi nisu na broju drži u restruktuiranju, milion ljudi raspoređene po šalterima i mračnim hodnicima državne administracije. a narod jednako zatupljen, da l’ Farmom, da l’ spinovanjem priče o komentarima Alojza i Franca na sajtu nemačko-švajcarskog Blica, nema nameru ni da odstupi niti da se slomi.

Izrasli smo u bezbožničko, ali pravoslavno društvo koje jednako očima guta video-klip psa koji svira klavir i dece koja se bodu noževima u školskim dvorištima srpskih gradova, društvo koje je oguglalo na realnost u kojoj živi.
Pobiše neke pse, decu, cigane, daj nešto novo, Staniju, Filipa, Ukrajinu, ovo sam video pre dva sata, prebaci sa Farme na X faktor, daj novih vesti, tema za isprazne polemike i ljude za pohvaliti pa pljunuti.
A paradajz? Španski.

Ovo je društvo koje bi radije da se igra partizana i četnika, radikala i demokrata, nego da razume suštinu problema u kojem se nalazi i pokuša da nađe put iz ove kanalizacije.
I ako svim tim partizanima i četnicima skrenete pažnju na to, oni će imati hiljadu argumenata zašto je ta podela važna i zašto „mi“ više vredimo nego „oni“, poturaće vam informacije kako se ovi drugi „greše“ o društvo, duboko uvereni da oni nisu samo dve strane istog novčića, dve strane istog sistema koji je odavno opipapva zid u ćorsokaku civilizacije. Đilas je diktator, ne Vučić je diktator, ovaj je pokrao, onaj je pokrao, jedni su kratkog pamćenja, drugi su kratkog pamćenja i tako do Sudnjeg dana.
Evo, počela je izborna kampanja, pogledajte kakvim se samo trivijalnostima bave politički konkurenti, odaljite se na pristojno rastojanje i razmislite čime vas zatrpavaju oni koji treba da nas izvade iz govana. Razmislite šta šerujete po svojim zidovima.

Koliko mi sećanje dobacuje, mi smo u vrtiću u pesku imali ozbiljnije argumente i sadržajnije diskusije oko toga ko koliko može da koristi lopaticu, a ko koliko kanticu i grabuljice.

Doduše, ko želi ozbiljno da sagleda situaciju, zna da sad i nema puno opcija, odnosno postoji samo jedna jedina, ona kojom hteli, ne hteli moraju da idu svi koji bi sada bili na vlasti, jer Srbija je do 2009. godine išla prema vodopadu, imala izbora da rešava probleme na ovaj ili onaj način, međutim te godine se lomilo, hoćemo li tamo ili ovamo i Tadić i razbojnička mu družinu su se odlučili za nizbrdicu (inače, to je razlog zašto ne mogu da ih podnesem).
Od tada je ovo društvo u slobodnom padu niz taj civilizacijski vodopad . . khm . . da se razumemo, ovo društvo je u slobodnom padu od kad moji roditelji znaju za sebe, ali od te 2009. smo u onom padu kad sve što činimo, činimo samo da ublažimo štetu koja će nastati kad tresnemo o dno.
A tresnućemo, ništa nemojte da brinete.

I pre nego što krenemo da pričamo o izvozu srpskog znanja, širokopojasnom internetu, visokotehnološkoj sili, dajte da prvo udarimo temelje zdravom društvu.
A to znači da naučimo najglupljeg bar da sam napravi nalog na Gmailu.
Ne, mostove, Beograde na vodi, kurce palce, nove Prokope i slično, nego ono, da opismenimo svakog za 21. vek.

Eto, da ne bude da sam zaboravio na sve svetske zavere, „stazu slonova“ na kojoj nam se nalazi zemlja, nasleđe, tajkune, bezbednosne strukture odavno otrgnute kontroli koje su još „odavnije“ otrgnute mozgu i slične, želim da kažem da dok mlad čovek ovde ne dođe sam u neku društvenu instituciju i ne pita „kako ja mogu da doprinesem da ova država bude bolja?“, a da mu onda neko ne uvali kofu, četku i dve iljade predizbornih plakata, nego USB na kojem su lekcije osnova php programiranja ili lekcije za učenje upravljanja traktorom, ništa nam neće pomoći.

Dok prvi mladi ljudi u Srbiji ne shvate da su oni ta promena o kojoj tako slatko kenjaju po društvenim mrežama i da im se više isplati da ulože energiju da ostanu ovde i učine ovu zemlju boljom, bez da im na pamet padnu političke partije, nego konkretno upotrebljivo znanje u 21. veku, umesto da energiju ulažu u to kako da pobegnu odavde, a da ih onda država, jeftina, funkcionalna država upita „šta možemo da učinimo da vam damo šansu da tom energijom učinite ovu državu boljom a svoj život smislenijim“ mi ćemo se daviti u sopstvenim govnima, zapišanu tajkunskim, ruskim ili evropskim interesima.

A da bismo stigli do šanse, da damo najboljima šansu da povuku društvo napred, moramo sve ispočetka.
Siti, ugrejani, bezbedni, politički pismeni, solidarni, da svi znamo da napravimo nalog na Gmail-u da kažemo:

Ja sam čovek, moja sloboda prestaje tamo gde počinje tvoja sloboda, moja sloboda je moja najveća odogovornost, a onda priviligija, šta mogu da učinim za ovo društvo, jer moja šansa je u jakom društvu, koje će brinuti o meni, kao što ću ja brinuti o njemu . .

 

 А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш

Moja prva knjiga - Srbija

Moja prva knjiga – Srbija

 

 

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti