Dan kad je moj deda Milovan video leteći tanjir

2 years ago by in Sudbina

Pre neki dan kucam ekser da okačim poster Living colour-a na zid dnevne sobe. Bili ljudi pre skoro deceniju u Beogradu, svirali. Ja bio na koncertu, proveo se neviđeno. Kupio poster i rekao ovo će mi visiti na zidu kad tad u životu. I pošto je „kad tad“ došlo pre neki dan, nabavih čekić, ekser i krenem u akciju.
Odokativnom metodom premerim mesto za ekser. Uzmem čekić u jednu, ekser u drugu ruku i udarim onako muški.
I, naravno odvalim pola kvadratnog metra maltera na tom zidu. Dobar majstor gradjevinar je kao sedmica na LOTO-u, a ja je očigledno nisam ubo kada sam pravio kuću.
Tako od najobičnijeg kačenja uramljenog postera na zid napravih sebi sto poslova, jer idiotski je bilo za toliko malterisanja zvati majstora, a neko je morao da zapuši tu rupu na zidu.

E sad, znam ja otprilike kako ide pravljenje maltera, ali reko bolje ipak da konsultujem oca moje majke, deda Milovana. On je čovek radio u nekoj od onih velikih državnih gradjevinskih firmi čitav život. Proputovao čitav svet na građevinskoj skeli. U penziji je cirka frtalj veka, a on i dalje zida, preziđjuje, doziđuje. Decenijama čitav komšiluk boli glava od njegovih zidarskih poduhvata, ali njega to valjda održava zdravim i vitalnim u bezmalo sto godina. Pored građevinofilije, drugi problem sa njime je to što za sve ima teoriju i može da priča satima bez uzimanja vazduha.

I tako. Upadnem ja kod njega. On štemuje zid, pomera neki šuko 5cm dalje.

– Zdravo deda
– O zdravo Amiče. Evo baš pomeram ovaj šuko. Ostavio sam to prošli put . .
– Dobro deda, nemam sad vremena za to.
– . . jer sam tada mislio da je bolje da bude ovde malo desno . .
– Dobro deda!! Pusti to. Imam pitanje
– . . i sada sam shvatio . . A? Pitanje? Kakvo pitanje?
– Koja je tačna mera za pravljenje maltera? Koliko peska, koliko kreča, koliko cemeta?
– A to? Pa to ti je lako.
– Jeste. Dakle koja je mera?
– A za šta ti treba?
– Otpalo mi parče maltera u dnevnoj sobi.
– Gledaj Amiče, normalno ide na 9 lopata peska, 3 lopate kreča i jedna cementa.
– Super. Hvala.
– Ali pošto je to u dnevnoj sobi i moraš ga vezati za stari malter.
– Da?
– Onda to treba drugačije malo.
– Kako drugačije?
– Gledaj ti znaš da sam ja radio na izgradnji Avalskog tornja.
– Znam. Svi koji te znaju, znaju. U stvari svi koji su te ikad sreli u životu, znaju . .
– E kada sam radio tamo imali smo jednu situaciju. Baš sam sa svojim poslovođom raspravljao jedan dan oko toga, da li treba na stari malter vezivati malo jači svež malter, ako me razumeš šta hoću da ti kažem. I tada on meni kaže „Milovane radi kako sam ti rekao“. A ja njemu kažem otpašće vam ovo što ste do sad uradili ako ne uradite kako sam ja rekao. I pošto je on bio poslovođa, uradimo onako kako je on tražio. I završimo mi toranj na Avali . .
– Deda. Malter.
– . . i ja se vratim da radim jedan most Šumadiji. Prođe tako nekoliko meseci, kada me zovu iz centrale u Beogradu. Kažu dođi Milovane vamo da nešto razgovaramo. I ja se vratim nazad u Beograd. Sredim se lepo i kod direktora u kancelariju. A tamo sedi on, generalni direktor i onaj moj poslovođa sa Tornja. Kaže on meni „Milovane bio si u pravu. Trebalo je da radimo onako kako si ti rekao“. Ja kažem da sam to znao i da sam to naučio godinama rada na terenu . .
– Deda, predji na stvar.
– . . ali meni i dalje nije jasno zašto me zvao direktor u kancelariju. Kad odjednom on progovori. A on bio čovek obrazovan, onako imao guste brkove i lepo govorio. Baš onako pametno. I kaže on meni. „Milovane pokazao si se dobro i hoćemo da ti ponudimo mesto poslovodje na jednom gradilištu koje imamo u Iraku. Dobra je plata, dnevnice. Imaš sve što ti treba a nama trebaju takvi kao ti.“ I ja tu odmah prihvatim posao. To je bila prava stvar. I tako ja odem u Irak. Radio sam tamo osam godina. I jedno vreme sa delio sobu sa pravim Iračaninom. Zvao se Fadid. Iz nekog sela na granici. Imao je tamo ženu i decu. I morao je da radi u Bagdadu da bi ih prehranio. A njih su inače manje plaćali nego nas. A ja sam još imao i dnevnice. I jedan dan on tako meni kaže. „Ti si dobar čovek Milovane, i ja hoću da te vodim kod svog rođaka na ručak sutra.“ Meni bilo malo neprijatno, ali znam da bi se uvredio kada bih ga odbio. I sutradan se sredim. Onako lepo, stavio sam i šešir. Otišli kod tog njegovog rođaka. Fin neki čovek. I sednemo mi tamo na zemlju. Oni tako sede na podu dok ručaju. I tako sedeli malo pričali baš me lepo ugostili. I kaže taj njegov stric da je jednom prilikom kada je išao u pustinju video leteći tanjir. I onako mi ga lepo opiše kako je imao svetla sa sve četri strane i bio je ovako. Ovako evo, duguljast kao neka debela cigara. I ja se tu zaprepastim jer sam i ja jednom video baš takav leteći tanjir kada sam radio nešto po Avali. I ja njemu kažem to, a on me zagrli kao brata. A stvarno sam video taj leteći tanjir. Tada sam shvatio da mi nismo sami u svemiru Amiče. I hteo sam da to prijavim u policiju, ali nisam znao da li će me proglasiti ludim i odlučim da . .
– Deda!!! Zvoni telefon!
– Molim?
– Zvoni ti telefon!
– Aha. Čekaj samo da se javim. „Alo Bole . . Dođi ti kod mene pa ćemo sve da se dogovorimo . . pa ne znam napamet . . pa oko 6 džakova . . dođi ti pa ćemo zajedno da odemo . . može u pet . . zdravo“ – e tako Bole, pita koliko mu treba . .
– Dobro bre deda!
– O čemu sam pričao?
– O letećim tanjirima
– A što?
– To sam se i ja pitao?
– A šta si me bio pitao za leteće tanjire?
– Ništa
– A šta si me pitao?
– Pitao sam te koliko ide cementa, peska i kreča u malter..
– A za šta će ti?
– Nije ni bitno, samo sam hteo da znam. Žurim deda. Ajd zdravo!
– Ajd zdravo Amiče, svrati ponekad da se ispričamo.
– Hoću deda.

Jebem ti poster Living colour-a, kud su i dolazili.

 

Eh, mislim da mi je koncert Living coloura u Beogradu 2004. bio jedini ostvareni san za koji sam čitav život verovao da će ostati samo san

Eh, mislim da mi je koncert Living coloura u Beogradu 2004. bio jedini ostvareni san za koji sam čitav život verovao da će ostati samo san.

 

 

.

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti