Morske naseobine: prošlost i budućnost

3 years ago by in Priroda i društvo

Od nastanka čovečanstva, ljudska sloboda je oduvek bila retka dragocenost. Totalitarni režimi, kontraobaveštajne države, strani okupatori, verski fanatici, korumpirani političari, nepravedni zakoni, ekonomska eksploatacija… Spisak njenih neprijatelja je beskrajan. Iako je napredak ka suzbijanju najnegativnijih od ovih sila vidljiv u evoluciji naše civilizacije, ipak se čini da – poput lernejske hidre iz grčke mitologije – na mestu svake odsečene glave ugnjetavača izrastu dve nove. Te savremene pretnje su, uz sve to, i mnogo suptilnije. Dvadeseti vek je doneo Edvarda Bernejza, oca odnosa s javnošću, i “inženjering saglasnosti” koji već decenijama uspešno vakciniše čovečanstvo protiv registrovanja brojnih kršenja njegovih prirodnih i zakonskih prava.

Sloboda predvodi narod

Imajući u vidu sve ovo, nimalo ne čudi to što su ljudi oduvek želeli da pobegnu iz društava čiji su delovi bili napuštajući ih i otpočinjući stvari iz početka. Još od kada je šačica praistorijskih lovaca-sakupljača odlučila da se odvoji od prvobitne družine naših drevnih predaka u centralnoj Africi s ciljem da oformi svoju odvojenu grupu i krene u novu teritoriju – neku, nadali su se, s više lovine i hrane – žudnja za otpočinjanjem novih zajednica je bila prisutna. Vatre mašte dodatno je raspaljivao san svake generacije o idealnom ljudskom društvu. Platonova Atlantida, Tomas Murova Utopija, Ser Frensis Drejkova Nova Atlantida, i bezbroj drugih su oduvek bile popularne teme. Većina njih je takođe bila zgodno locirana na pučini, taman izvan našeg domašaja.

Ipak, more nije bilo samo utočište pisaca koji su želeli romantičan, a ipak plauzibilan element zapleta koji bi suspendovao nevericu čitalaca utopijske literature. Kao gotovo nepremostiva i večito nepredvidiva prostorna prepreka, ono je takođe bilo pitanje praktičnosti onih koji su želeli da jure svoje državotvorne snove. Na kraju krajeva, podizanje sidra, otplovljavanje i pronalaženje nekog drugog mesta pod suncem bilo je mnogo lakše od vojevanja krvavog secesionističkog rata protiv države u kojoj su živeli. Dodatna pogodnost ovog pristupa bila je ta da je količina sirove pomorske sile koju je nacionalna država mogla da mobilizuje za ratovanje negde daleko od svojih obala bila u najboljem slučaju ograničena u poređenju sa mobilisanjem novih trupa za kopnene konflikte.

Verovatno nije potrebno ići dalje u prošlost od Zlatnog doba piraterije da bi se posvedočilo o značaju mora kao principa asimetričnog ratovanja. Krijući se među beskrajnim ostrvima i ostrvcima rasutim od Novog sveta do Indijskog okeana, samozvana “gospoda sudbine” kasnog 17. i ranog 18. veka drsko su zadavali glavobolje velikim silama, pljačkajući trgovačke brodove i boreći se protiv imperijalnih mornarica – ili nekad samo bežeći od njihovih topova. Iako je sa današnjeg stanovišta varljivo lako odbaciti ove muškarce i žene kao obične kriminalce, moramo držati na umu to da su oni ipak živeli u jednom veoma sumornom svetu. Njihovo je bilo doba autokratskih vladara prostranih carstava, nadmenog sveštenstva (još uvek uticajnog u tom trenutku, uprkos naporima Prosvetitelja) i kolonijalnih mornarica i vojski uvek spremnih da nasilno uteraju obične ljude u svoje redove.

Kapetan Bartolomeo Roberts, najuspešniji pirat Zlatnog doba piraterije

Kapetan Bartolomeo Roberts, najuspešniji pirat Zlatnog doba piraterije

Možda bi upravo kroz tu prizmu trebalo gledati na čuveni i često pogrešno tumačeni govor kapetana Bartolomea Robertsa: “U poštenoj službi, hrana je slaba, plate male, a rad težak. U ovome, izobilje i sitost, zadovoljstvo i lakoća, sloboda i moć; i ko ne bi balansirao poverioca s ove strane, kada je sva opasnost u najgorem slučaju samo kiseli pogled ili dva pri vešanju? Ne, veseo i kratki život biće moj moto.”

Na prvi pogled, može delovati da je srž piratske slobode činila orgija nasilja, seksa i zlatnika, potpuno nepovezana sa bilo kakvom vrstom državotvornog diskursa. Međutim, nije toliko teško pronaći interesantne primere ne samo pirata koji su pragmatično usvojili lokacije poput Tortuge ili Port Rojala za svoje baze operacija, već i osnovali nova autonomna proto-anarhistička društva kao što je Republika Salé. Čak i to što je Libertatija, anarhistička kolonija na Madagaskaru koju je po svojoj prilici verovatno izmislio Danijel Defo, okupirala maštu savremenika do nivoa opsesije, govori nam mnogo o razmišljanjima i čežnjama običnih ljudi koji su naporno kulučili pod carskim jarmovima ranog 18. veka. (Još jedna interesantna tema, koja je nažalost van obima ovog teksta, jeste kako su nove literarne priče o fiktivnim ostrvskim društvima sličnim Murovoj Utopiji polako prestale da se pojavljuju nakon američke Revolucije, konačno bivajući zamenjene u umovima potlačenih i ugnjetavanih širom sveta Sjedinjenim američkim državama kao arhetipom savršenog društva s one strane okeana.)

Na kraju, sve piratske utopije su konačno nestale sa istorijske pozornice zajedno sa Zlatnim doba piraterije. Naravno, manjka novih država nije bilo, naročito u 20. veku. Masivna geopolitička previranja kao što su kraj Prvog svetskog rata ili krah imperijalnog kolonijalizma izrodila su nove nacije, obično osnovane od strane onih koji su bili voljni da se sukobe sa postojećim državama, tajno unaprede njihove geopolitičke agende ili jednostavno samo eksploatišu haos manevrisanja, svađanja i pretnji koji čine međunarodne odnose.

Pored svih tih država rođenih u krvi, lako je prevideti manje, ali značajno mirnije slučajeve iz 20. veka – mikronacije. Bez obzira na njihove konačne sudbine, projekti novih zemalja kao što su Kneževina Silend, Republika Minerva ili Gej i Lezbejsko Kraljevstvo Ostrva Koralnog Mora pokazuju da je ideal pomorske utopije preživeo iskušenja vremena i uspešno stigao do naše savremene ere.

Kneževina Silend

Kneževina Silend

Zapravo, deluje da je ta vizija sada življa nego ikada ranije i samo što nije dobila tehnološku nadogradnju iz najvećeg svetskog svetskog centra inovacija. U govoru nazvanom “Konačni izlaz Silicijumske doline”, preduzetnik iz San Franciska Balađi Srinivasan nedavno je predložio da bi Silicijumska dolina, mesto “oblikovano izlazom”, trebalo da “izgradi društvo izbora, van SAD, pokretano tehnologijom”. Osobenjački ispad? Možda, ali pozivi na takav “eksperiment” na otvorenom moru su već neko vreme postojan deo retorike Doline. Leri Pejdž, direktor i suosnivač kompanije Google, nekoliko meseci pre Srinivasana izneo je ideju rezervisanja određenih delova za sveta za inovacije, kako bi se izgradili “mehanizmi koji dozvoljavaju eksperimentisanje […] neka sigurna mesta gde možemo probati stvari bez obaveze da ih isporučimo celom svetu”, dok je investitor i nekadašnji suosnivač kompanije Netscape Mark Andrisen ustvrdio da ćemo biti svedoci eksplozije novih nacija: “dvostruko, trostruko, četvorostruko u godinama koje dolaze”.

Ne radi se samo o praznoj priči – Silicijumska dolina zaista aktivno pokušava da razvije održiv način za preseljenje makar dela svojih operacija u međunarodne vode. Neki od razloga su želje za izbegavanjem obaveznog povinovanja sve strožijoj zakonskoj regulativi i prestankom bacanja para na neupućene političare koji ne razumeju niz važnih tema, poput imigracije ljudi sa STEM (Science Technology Engineering Mathematics) veštinama. I pored toga što istraživanja pokazuju da su preduzetnici rođeni u inostranstvu osnovali više od pola firmi u Silicijumskoj dolini, Sjedinjene američke države i dalje održavaju jednu prilično neprijateljsku imigracionu politiku prema tehnološkim inovatorima rođenim van američkog tla, potkopavajući time sebi konkurentnost, a Dolini profit. Tehnolozi su na ovaj izazov odgovorili na očekivani način – hakovanjem sistema. Tako je rođen Blueseed, kompanija koja planira da postavi startup incubator brod u međunarodne vode blizu obala Severne Kalifornije s ciljem da se zaobiđe nefunkcionalni američki imigracioni sistem, a opet bude blizu Silicijumske doline.

Daleko radikalniju viziju “konačnog izlaza” nude morske naseobine (seasteads). Koncept modularnih plutajućih gradova “koji će omogućiti sledećoj generaciji pionira mirno testiranje novih ideja vladavine” stvorio je Institut za morske naseobine (The Seasteading Institute), neprofitna organizacija koju su osnovali libertarijanski investitor i preduzetnik Piter Tiel i Patri Fridmen, unuk Nobelovca Miltona Fridmena. U ovoj paradigmi, okeani igraju ulogu poslednje granice na Zemlji – mesta koje će kolonizovati milioni ljudi, stvarajući nove političke sisteme. I tek tako, eto nas ponovo na nekadašnjim ostrvskim utopijama.

Patri Fridmen, osnivač Instituta za morske naseobine (The Seasteading Institute)

Patri Fridmen, osnivač Instituta za morske naseobine (The Seasteading Institute)
Fotografija: Annie Tritt

Morske naseobine, na sopstveni način, jasno predstavljaju kraj još jedne teleologije. S obzirom da više od 70% površine Zemlje pokrivaju nenaseljene međunarodne vode, priča o prenaseljenoj planeti počinje da zvuči kao obično preterivanje. Interesantno je primetiti da nema manjka ljudi koji žele svež početak na granici. Od kada je holandska neprofitna organizacija Mars One objavila svoje planove da uspostavi trajnu ljudsku koloniju na Marsu do 2023. godine, više od 200,000 muškaraca i žena širom sveta poslalo je svoje aplikacije za nešto što bi moglo biti poslednji put u jednom pravcu. Iako je nemoguće reći koliko je tih ljudi iz viših društvenih klasa, interesovanje koje je izazvala Utopia Residences, kompanija koja želi da sagradi trajne luksuzne apartmane za bogate na brodu za krstarenje, pokazuje da su i imućni zainteresovani za trajno napuštanje postojećih političkih sistema (iako su njihovi razlozi za takav potez verovatno dosta drugačiji).

Interesantno je primetiti da su sve tehnologije potrebne da se prevaziđu izazovi naseljavanja okeana već tu ili dolaze uskoro. 3D štampači kombinovani sa najnovijim štampačima tečnog metala koji proizvode električna kola na bilo kom materijalu u nekim slučajevima mogu potpuno eliminisati potrebu za dugim čekanjem brodova za snabdevanje. Kao jedna zaista globalna digitalna valuta, Bitcoin lako može pobediti drugi problem povezan sa mikronacijama – zaobilaženje upotrebe valuta drugih zemalja uz istovremenu mogućnost obavljavanja brzih i bezbednih finansijskih transakcija sa entitetima iz država koje ne priznaju tvoju sopstvenu. Nanotehnologija se već smatra ključem za pristupačnu desalinizaciju vode. Tehnologije obnovljive solarne, eolske i energije talasa mogu obezbediti neophodnu struju. Novi roboti mogu održavanje morske naseobine pretvoriti u jeftinu i rutinsku operaciju. Bespilotne letelice i bespilotna plovila – ili čak kombinacije te dve platforme, možda poput one koja se razvija u Nacionalnoj laboratoriji Sandija – mogu ispuniti mnoge druge korisne funkcije, a naoružane verzije mogu biti prva linija odbrane morske naseobine. Iako dronovi teško da mogu zaustaviti neku vojnu silu poput američke ili japanske mornarice, oni svejedno predstavljaju validan oblik zaštite protiv pirata ili agresora u vidu sitnih nacionalnih država (poput onog s kojim se suočila Republika Minerva kada je na nju Kraljevstvo Tonga izvršilo invaziju).

Ako nas istorija nečemu uči, onda je to da je bezbednost tema koja uvek zavređuje pažnju. Isključujući prirodne katastrofe poput zemljotresa koji je 1692. godine sravnio Port Rojal sa zemljom, jedan od glavnih razloga zašto su piratske utopije propale bio je njihov otvoreni antagonizam prema postojećim državama. Anarhisti koji su se oslanjali na pomorski ekvivalent gerilskog ratovanja pri pljačkanju brodova i kolonijalnih naseobina nisu dobro prolazili u direktnim, asimetričnim bitkama sa svojim imperijalnim neprijateljima. Savremeni primeri interakcija između tradicionalnih nacionalnih država i mirnih mikronacija – kao što je pomenuta Tonganska invazija na Republiku Minerva ili upad Velike Britanije na Kneževinu Silend – možda jesu manje nasilni, ali sigurno nisu manje neprijateljski.

Stoga, nije iznenađujuće što pokret za morske naseobine u svojoj retorici potencira “mirno testiranje novih ideja” umesto zapaljivog govora secesionizma koji pobunjenici koriste već vekovima. Ovo se čak može smatrati suptilnom formom diplomatije, savremenog “inženjeringa saglasnosti” da morske naseobine nisu pretnje, već obični eksperimenti. U ovome leži druga izuzetno važna razlika između savremenih morskih naseobina i prethodnih pokušaja mikronacija. Kod morskih naseobina, ne otima se postojeće parče teritorije međunarodnog igrača – nešto što gotovo sigurno garantuje nasilan odgovor. Umesto toga, paradigma se menja u stvaranje nečeg novog tamo gde pre toga nije bilo ničega. Zbog praćenja takvog narativa, mala je verovatnoća da će prve naseobine tog tipa činiti inovativne nove političke sisteme, ali krajnji cilj je svejedno veoma jasan. Dovoljno je osvrnuti se na PR strategije u prošlosti korišćene od strane secesionističkih teritorija koje su operisale u mutnim vodama međunarodnog zakona – kao što je, na primer, Kosovo – pa da se shvati realna vrednost dugoročnih kampanja za makar delimično međunarodno priznanje.

Iako idealisti sanjaju o okeanima pokrivenim beskrajnim plutajućim startup nacijama osnovanim od strane ideološki srodnih pojedinaca i naseljenih onima koji imaju slobodan izbor gde žele da žive, ipak bi bilo veoma naivno pretpostaviti da će to biti jedini – ili čak glavni – igrači u ovom polju ako se morske naseobine pokažu kao uspešna platforma za kolonizaciju svetskih okeana. Imajući na umu kako je izgledala borba za 29% površine Zemlje kojih trenutno zauzimamo, bolno je očigledno da su male šanse da će nacionalne države ignorisati ovu novu priliku za proširenje svog uticaja.

Konkretno, postoje dve primene koje će biti izuzetno privlačne postojećim državama.

Prva je proširenje teritorije i sticanje novih geopolitičkih beneficija koje proizilaze iz toga. Na primer, Sjedinjene države mogu proglasiti Pacifički okean od svoje zapadne obale do Havaja suverenom teritorijom i dati posebne koncesije državljanima koji bi počeli sa naseljavanjem te vodene površine, stvarajući novi Manifest Destiny momenat američke istorije. Ovaj potez bi lako mogao obezbediti nove resurse (i, paralelno s tim, srušiti snove o autonomiji onih libertarijanaca koji se nisu naselili na morskim naseobinama nedovoljno udaljenim od severnoameričkog kontinenta), ali i izazvati sudar sa drugim nacijama koje imaju pristup Pacifiku, uz mogućnost izbijanja šireg međunarodnog konflikta.

Druga je offshoring nekih od lokacija koje nisu po volji javnog mnjenja ili samo nepotrebno privlače pažnju. Sjedinjene države bi lako mogle preseliti svoj tajni zatvorski sistem iz Evrope na arhipelag morskih naseobina u Mediteranu, sagraditi novi plutajući Gvantanamo na nekoj nepristupačnoj lokaciji van brodskih puteva kod Antarktika ili čak uspostaviti satelitske mikronacije na pučini. Poslednji potez bi lako mogao pretvoriti npr. Pacifik ili Indijski okean u “veliku šahovsku tablu” 21. veka (iako je mala verovatnoća da bi bilo koja od tih lokacija mogla da ugrozi vitalni geopolitički značaj Evroazije u bližoj budućnosti).

Naravno, kratka analiza ovog tipa ne bi bila kompletna bez igrača koji bi sigurno bili među najbržima i najnemilosrdnijima u trci ka profitiranju od morskih naseobina – multinacionalnih korporacija. Njihov ulazak u ovo polje može značiti svetlucajuće plutajuće kockarnice i porodična tematska odmarališta na otvorenom moru, ali i kolonije za robovsku radnu snagu (slične brodovima za krstarenje u vlasništvu Sea Org Sajentološke crkve) ili pomorskih laboratorija za testove nad ljudima koje ne bi morale da polažu račune bilo kom postojećem pravnom okviru. Ne bi trebalo u potpunosti odbaciti ni planove za uspostavljanje novih korporativnih država koje bi, naravno, iskoristile novoustanovljenu suverenu moć da oslobode svog osnivača bilo kakvih poreskih obaveza, skraćujući u treptaju oka put od 2.4% “Double Irish” i “Dutch Sandwich” šema do nule. S obzirom da je offshore bankarstvo industrija vredna preko $30 triliona, dugoročna ušteda milijardi potrošnjom par stotina hiljada dolara na hardvera za prosečnu morsku naseobinu i još nekoliko desetina miliona na lobiranje za međunarodno priznanje bi lako moglo delovati kao pametna investicija bilo kojoj Fortune 500 kompaniji.

Iz svega ovoga, možemo videti da morske naseobine, ironično, imaju ogroman potencijal da centralizuju još više moći u rukama postojećih političkih elita. Veća je verovatnoća da će one evoluirati u nadgradnju postojećeg sistema offshore jurisdikcija sa svim svojim javnim i tajnim vezama ka velikim međunarodnim igračima nego dovesti do socijalne inovacije u oblasti političkih sistema. Prošlost nas uči da bilo koja tehnološka inovacija može biti upotrebljena drugačije od pronalazačeve prvobitne namere ako je potreba za to dovoljno jaka. U tom smislu, morske naseobine imaju solidan potencijal da budu Nobelov dinamit 21. veka. Rođene kao još jedna iteracija u večnoj slobodarskoj potrazi za najboljim načinom da se otcepi i počne iz početka uz zaobilaženje svih zamki prethodnih pokušaja, one lako mogu biti transformisane u još jedan alat postojećih država i krupnih igrača kao što su multinacionalne korporacije, organizovane religije ili transnacionalni kriminal. S druge strane, ako njihova upotreba i zaživi na individualnom nivou, za par decenija lako mogu izgledati manje kao objektivistički epicentri socijalne, ekonomske i tehnološke inovacije, a više kao futuristička vizija Dž.R.R. Tolkinovih Neumirućih zemalja koja je pošla naopako – plutajuća luksuzna imanja naseljena tehnološki nadograđenom neumirućom kastom bogatih koji se, zauvek oslobođeni poreza, sunčaju na otvorenom moru.

 

Lazar Stojković,

tehnološki preduzetnik i asistent u istraživanju na UC Berkeley-u

The author didnt add any Information to his profile yet

  • Published: 1 posts