Dođe mi da kažem zbogom pameti . .

3 years ago by in Protivprirodno društvo

U ponedeljak me čeka put u Minhen. Ja generalno ne volim da putujem, volim da se teleportujem. Međutim to još nije izmišljeno pa sam prinuđen da se iz tačke A u tačku B prebacujem trenutno poznatim sredstvima za putovanje, avionima, kolima, vozovima, autobusima.

Putovanja sam omrznuo tokom devedesetih.

Naime, tih godina sam stalno bio na putu, najviše upravo na relaciji Beograd – Minhen.
Pakao.

Avionom je bilo okej, dok ga nisu otkrili gastarbajteri. Neko vreme sam se stvarno vozio kao dingospo, tripovao sam civilizaciju i evropske manire, međutim, vrlo brzo od uspostavljanja linije Beg – Muc, Lufthanzin Boing 737 je više ličio na Setru na liniji Veliko Laole (kod Petrovca na Mlavi) – Gungenbringen u Holandiji, nego na putnički avion iz džungle za neku civilizaciju. Seljani su toliko okupirali sedišta do prozora, da sam poslednjih nekoliko putovanja pred ponovnu zabranu letenja nad Srbijom mislio da će me na gejtu umesto stjuardesa sačekati šibicari i ona tri pripadnika Romske zajednice sa harmonikom, gitarom i kontrabasom što ispraćaju voz za Beč sa Beogradske železničke stanice

Ako bih pak išao kolima u Mađarskoj bi me presretali drumski razbojnici poznatiji kao Mađarska saobraćajna policija. Jednom prilikom su mi za prekoračenje od tričavih 100 km/h na sat, u nekom mraku uzeli 200 maraka. Ne poštanskih, nego, ovih, pravih sto rkema, nemačkih.
Prikrali mi se s leđa pri brzini od 160km/h, pri tom ja u BMW-u 628, a oni u jebenoj Škodi Felacio.

Voz bi u mrtvoj Mađarskoj noći u toj ravničarskoj vukojebini uvek usporio da se u njega ukrcaju džeparoši i slični razbojnici koji su pljačkali usnule gastarbajtere, Jednom smo ih na moju inicijativu jurili kroz vagone do kraja kompozicije, ali su oni uprkos poteri uspeli da se izvuku i iskoče iz voza.
Koliko je takvo putovanje bilo mučno dovoljno govori i to da sam jednom prilikom u vozu pročitao člitavog Alhemičara Paola Koelja i nisam izgrizao naslon od sedišta.
Bio sam u fazonu “pa okej”

Međutim najtraumatičnije iskustvo sam doživeo jednom prilikom u autobusu.
Ajde što smo na granici uvek čekali kao Epl fantaci novi Ajfon, ajd što su vozači imali dil sa nekim šibicarima koji su pravili sačekušu kod neke kafane u Mađarskoj, nego im je tom prilikom u kasetofonu bila zaglavljena kaseta koja bi startovala čim daju kontakt i prestajala sa gašenjem motora.
Na auto reverse je išao s jedne strane najnoviji album pokojnog Nina Rešića, s druge Gaga Mirković.
Minhen – Beograd, 19 sati vožnje, cirka 27 puta sam preslušao “Dođem mi da kažem zbog pameti, nekog bi da volim, nekog bi da ljubim, DAAAJ to budi tii…(jaaaeeeiij)..”
Jezivo.

Dva meseca posle toga sam pevušio te “hitove”, lupkao prstima po stolu u ritmu, ramena pomerao kao da đuskam sa Ninovim lelekom i sanjao kako mu ona tri mladeža ispod desnog oka kao sopstveni entiteti i ličnosti za sebe, pevaju pozadinske vokale i viču “Jaaeeij”

Mada, priznajem i sad kad čujem početne taktove hita “Udahni duboko” nekako mi bude toplo oko srca . . Stokhlomski sindrom . . jebem li ga, šta li je . . nema šta drugo da bude.

 

 

.

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti