Moja planinska priča

2 years ago by in Priroda i društvo

Ja sam jedan od onih ljudi koji spokojno srču svoju kafu u miru i tišini benzinske pumpe neke vetrojebine nadomak Đora u Mađarskoj, iako je puš-pauza već odavno završena, svi ostali putnici seli na svoja mesta u autobusu na liniji Malo Crniće – Štugart i vođa puta treći put prebrojava ko fali na svom mestu.
Ja falim!
Ja sam taj zbog kojeg svi čekaju i posle svake pauze za kafu, pišanje i šibicare, u trku uskačem u bus k’o Džems Bond u Boing 737 koji rula po pisti, jer svugde kasnim.

Tako sam i ovaj put zakasnio na konkurs #PlaninskePriče koji je organizovala Turistička organizacija Srbije.
Međutim, mora se priznati da je Turistička organizacija Srbije ovaj put naučila lekciju i ispravila grešku od prošle ili pretprošle godine (više se i ne sećam) kad su dali 11 soma evra za “money laundering” projekat LajfStajlSrbija, pa su sada pozvali sve blogere da napišu najlepšu planinsku priču.

Meni su te akcije . . ono . . “Nahrani tivteraša i blogera jednim klikom” . .  a tema . . onako, malo . .  za treći razred osnovne.
No, besplatnom zimovanju se u bušne čarape ne gleda.

Moj drugi problem sa tim konkursom je to što na takvim sastavima iz srpskog nikad nisam dobio više od “trojke”.

Ma kako se trudio, nikad mi od pera nisu išle te priče tipa:
“Ja mnogo volim planinu, od kad sam bio mali, mama i tata su mi govorili kako je planina zdrava za pluća i kako svako treba da ide na planinu. I uveče kad se svi skupimo oko vatre da skinemo mokre čarape i da pijemo topao čaj iz metalnih šolja koje ne možemo da razbijemo, nego samo da ulubimo . . ”

Ne, ja sam šarlatan, bitanga i hulja, koja u svemu vidi nešto loše i jedino što mi pada na pamet kada su pitanju planinske priče, pored loše jagnjetine u 200 restorana u izvikanom Mačkatu, pored krivina, odrona na putu, policijskih drumskih razbojnika i šlepera iza kojih se vučeš po pola sata jer ne možeš da ih pretekneš, jeste period dok sam poslom bio prinuđen da odsedam u hotelu kreativnog naziva “Zlatar” na Zlataru.

Drugi dan pošto sam se smestio u svojoj hladnoj sobi, izbegao doručak i sišao na recepciju, visoki suvonjavi brka koji tamo radi mi je objasnio da je Koštunica pošten čovek, a da se ovaj hotel raspada jer ga direktor namerno uništava. – “Evo propala su već dva konkursa Agencije za privatizaciju. Direktor i njegova dva pajtaša hoće da nas kupe u bescenje. Uništili su hotel, namerno su pustili da propada, a mene prvog hoće da otpuste jer sam šef sindikata i stalno govorim o njihovim prevarama. Sad će u Aprilu treći konkurs i nakon toga direktna pogodba, a onda ti Mile, put pod noge, posle 30 godina u ovom hotelu, baćo!” – Utešno potapšah Mileta po ramenu uz reči – Ma biće sve u redu – odgovorih ja – nemoj da brineš. Ne mogu oni tek tako da te optuste. Nego, Mile, rekoše mi da ovde ima i neki bazen. Imam slobodno popodne, pa bi mi baš prijalo da se opustim.

I tako, nekih pola sata kasnije, eto mene i mog prijatelja i saradnika Vlade u nečemu što su oni zvali “bazen”. Realno gledano, to i jeste bio bazen, samo što nije odgovarao mojim visokim, razmaženim standardima bivšeg plivača, već je izgledao kao da je neko pre mnogo godina u kotlarnici probušio cev i onda se jedna nakrivo sazidana podrumska prostorija napunila vodom i od tad je koriste za opuštanje i zovu “bazen” umesto “rupa puna vode”.

Te večeri sam kao “važan gost”, a verovatno i jedini, pio kafu sa direktorom hotela.  – Eto mi se trudimo, ali znate i sami kako je, kriza, ljudi ne idu na planinu, a i ako idu Zlatar im je daleko, u senci smo Zlatibora. Ali nije ni to, nego eto, sad ovako da vam se izjadam kao čovek čoveku, imam problem sa nekim ljudima u kolektivu. Ima taj Mile, hulja, pijandura i ološ, jedan od onih neradnika što kradu na sitno, ide okolo, olajava me kako sam upropastio hotel. Inspekcija mi tri puta dolazila. Sva sreća pa je Irfan dobar čovek i malo nam gleda kroz prste za neke propuste. .

– Taj Irfan, to je tek hulja – negde oko ponoći mi je Mile objasnio na vratima sobe – Njegov zet Emir je jedan od ove dvojice što sa Draganom uništavaju hotel i hoće da ga kupe zajedno. Eto, samo to sam hteo da vam kažem, lepo spavajte

– Izvinite što vas budim ovako rano, ali evo, još pola sata pa će svanuti, nego rekla mi je Dragica, ova što čisti, da vas je sinoć oko ponoći Mile uznemiravao. Samo sam hteo da vam se izvinim što vas taj pijanac maltretira i da vas pitam je l nešto olajavao Emira? Trebalo bi da znate da je Emir divan mladić, znam kad od kad je ovolišni bio – spustio je direktor Drgan ruku do kolena – Studirao u Beogradu i sad radi konsalting za DilojtenTuš. Mnogo mi pomaže oko svih ovih pravnih i ekonomskih zavrzlama tokom privatizacije. I sve to besplatno.

Stajali smo na recepciji, kofere smo krišom izbacili kroz prozor i odneli do auta tik pred svanuće. ispijen od nespavanja Mile nam je rekao – Nemojte pogrešno da me razumete, nemam ništa protiv takvih ljudi, ali ja sumnjam da Dragan . .  znate . . firca . .  Emira. Mislim da su njih dvojica od onih . . Razumete me?

Dragan nam je pomogao da ubacimo kofere u auto i usput pomenuo – Mile je inače potpredsednik opštinskog odbora DSS-a dole u Novoj Varoši. Nije da imam nešto protiv, ali mislim da je u redu da to znate. – Mahnuli smo Draganu koji je ostao iza nas na parkingu, a onda i Miletu koji je sve to gledao kroz prozor recepcije. Kako put vodi na dole, tako sam poslednji put u životu bacio pogled na hotel Zlatar u retrovizoru, učinilo mi se da Dragan davi Mileta na stepeništu hotela, međutim rupa na putu, krivina i red borova su već u sledećoj sekundi zaklonili pogled na tu scenu.

Kad se spustite sa Zlatara prema Prijepolju, a pre skretanja za Priboj ima jedan tunel i lepo veliko proširenje iza njega. Te noći Vlada i ja smo spavali u kolima i umivali se Rosom iz flaše. Bili smo kao novi.  Mi smo beogradska deca, dolina je ipak dolina, možda neki brežuljak, ali planina – to nikako.
Nikad više.

Eto i nije da nisam hteo da učestvujem, ja volim te blogerske izlete, hranu za džabe i uopšte druženje sa ljudima na planinama, ali sam zakasnio da pošaljem priču, kao po običaju.
Međutim, odlučio sam da zbog svoje nesebičnosti pomagnem celu akciju i podignem svest o lepoti planinskog turizma i uopšte stanju srpskog turizma, svojom planinskom pričom.

 

Evo nisam našao sliku bazena u tom hotelu na Zlataru, ali to je otprilike ovako nekako, samo je u zatvorenom i izgleda stoput gore, kao scengorafija za Elijen vrses Predator.

Evo nisam našao sliku bazena u tom hotelu na Zlataru, ali to je otprilike ovako nekako, samo je u zatvorenom i izgleda stoput gore, kao scengorafija za Elijen vrses Predator.

 

Na kraju, obećao sam da ću priznati da me je Vladan Bojić podsetio da ispunim svoju svetu dužnost i reknem neku reč o planinskoj priči.
Inače bih zaboravio.

.

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti