Mleveni žir, grašak i leblebije u pravoj “domaćoj kafi”

2 years ago by in Priroda i društvo, Protivprirodno društvo Tagged: , , , ,

 

Dan neki, leto, dve iljade petnaesto, nepriznati granični prelaz Srbije i nepriznate samoproklamovane nezavisne republike Kosovo.
Beli pikap, Pežo, kraljevačke tablice. Nehajno neobrijani lik za volanom.

– Dobar dan
– Dobar dan
– Imate li da prijavite nešto za carinu
– Nemam ništa
– A ovi džakovi? Šta je u njima?
– Ah ništa posebno, mlevene stabljike kukuruza, mleveni žir, industrijski grašak i tako to . .
– Hraniš neku stoku time?
– Pa da, moglo bi se tako reći.
– U redu, vozi.
– Hvala i doviđenja

Nekoliko dana kasnije sa kesicom „prave domaće kafe“ u ruci konačno si se odvažio da je pozoveš na kafu.

– Ćao Marina.
– Ćao.
– Da li bi, da li bi sa mnom popila vruć napitak od mlevenog žira?
– Ne
– A vruć napitak od mlevenog industrijskog graška i leblebije. Peteljke kukuruza.
– Ne
– Je l to „ne“ zato što te ne zovem na tebi nepoznate vruće napitke, ili zato što ti ne čuči moja rmpalijska priroda.
– Zato što mi zvuči kao da me zoveš na neki otrov ili ko zna šta pa da mi onda radiš ko zna šta.
– A ne, jako grešiš.
– Grešim?
– Da, grešiš, verovatno ne znaš, ali sve ovo što sam ti naveo piješ umesto domaće kafe, a da nemaš pojma o tome.

Elem, ne znam da li znate, ali kad zovete devojku, komšinicu, prijateljicu ili već neki drugi objekat vaše požude na kafu, „jedan prema pet“ su šanse da ćete upravo popiti malo industrijskog graška, leblebija ili mlevenog žira (kojim se inače hrane svinje) umesto kafe.

Toliko su u poslednje vreme prisutne te supstance u onome što je sve popularnije kao domaća kafa.
Petina od svih „kafa“ koje se popiju u Srbiji je prošvercovana i nepoznatog sastava.

Kad kažem petina “domaćih kafa” mislim pre svega na one “surogat” i one“no name” kafe, raznih sumnjivih i manje sumnjivih privatnih pržionica. U njima obično završi to što se švercuje sa Kosova i meša sa dodacima koje sam naveo.

Htedoh reći, da s obzirom da je Kosovo Srbija, ne može se baš reći da se većina te „kafe“ švercuje, ali je činjenica da dolazi upravo iz te naše (koja samo trenutno nije naša) pokrajine.
Ovo za sastav stoji.
Dakle, četiri do pet hiljada tona kafe, iliti, četiri do pet miliona kilograma, iliti, četrdeset do pedeset miliona kesica kafe od sto grama se svake godine prošvercuje u Srbiju.

Mislim u tim surogatima kafe nije samo do žira i cikorije i peteljki kukuruza, već ima i soje, ječma, drugog otpada od žitarica.
I nije samo do toga što pijete stočnu prostirku umesto kafe, nego što šteta od tog šverca godišnje iznosi 400.000.000 dinara, a to vam je otprilike 150.000 dečijih dodataka.

Naravno, osnovna ideja takve „kafe“ jeste napraviti što jeftiniji napitak koji može da prođe kao kafa,  a cenu ćete spustiti tako što ćete izbeći carinu I porez švercom, a onda pravu kafu pomešati sa svim ovim, malo pre navedenim „surogatima“,  mlevenom stabljikom kukuruza, graškom, lebelbijama, sojom i sličnim.
Verovatno, ne treba puno da vam objašnjavam da je to posledica toga što se kod nas sve to slabo kontroliše, pa imate surogate kafe koji se bez deklaracije prodaju kao prava kafa, a u njima samo što ne pijete mlevenu paučinu.
I najgore od svega,  je to što ti dodaci nisu nikakv stimulans ni za bolje ogovaranje ni za lakše zaljubljivanje.

Čak naprotiv može se lako desiti da te prekoputa astala, levom podignutom obrvom baš ta Marina upita:

– Kakva je bre ovo kafa?
– Pa ono, malo đuveč, malo pomije, malo kafa. Tri u jedan na domaći način.

Prava je sreća ako prođeš bez šamara, a ako još dobiješ i popravni uz šansu da je izvedeš ili pozoveš kući na pravu kafu, onda je odma vodi kod matičara, jer ta Marina te voli kao što nikog nije volela pre tebe.

Ili sam ja samo suviše subjektivan, jer ne mogu da zamislim svoj život bez prave kafe.
Mislim, one kafe koja se pravi od kafe.

Lasno je tuđim penisom gloginje mlatiti